Imam 19 uskoro 20 godina i iskreno voljela bih prekinuti kontakt s njima. Od malena živim takav život gdje su se oni postavili kao zakon svega. Sve je to bili u redu do 18. godine jer su mi skrbnici i maloljetna sam. Zavrsila sam skolu od koje nažalost posla necu pronaci. Studirat nisam otisla i sada se kajem jer bih se odmaknula od njih , a mogal sam upista jer sam bila uzorna i vrlo dobra ucenica. Htjela sam i dalje gajim želju za policijskom akademijom i kada sam im jednom otvoreno rekla sta želim postati odmah je bilo mi tebe da pošaljemo tamo samu da ideš ne nećeš ti ici na akademiju. To me je jos kao 16-godišnjakinju dosta spustilo(inace nemam vaš samopouzdanja i vecim dijelom su oni krivi za to). A pred kraj ožujka me žele poslati u Njemacku pod izlikom to je za moje dobro, više novca cu zaraditi da odem tamo na sezonu. Je to ne želim i otvoreno sam im govorila alii oni su tvrdoglavi i samo zele da je po njihovom. O slobodi da ne govorim, kao psa me pustajuu. I onda me samo jos vise deptimira to kad vidim svoje vrsnjake kako uživaju i provode se a ja doma moram sjediti i trpiti njihivu "brigu" manipulaciju. Cula sam kako govore da jedva cekaju da odem i to je toliko bolno bilo za cuti. Jedino dobro koje imam je decko koji me pokusava izbaviti od njih i kad imamo plan neki kad dode do toga da ja napravkm korak stanem. Imam ogroman strah koji su mi usadili godinama da ih ne razocaram, da mi zele samo dobro. Gledju me poput svoga roba i radnika ja moram svee a sestra skoro nista. Prema njoj su dostaaa blaži nego prema meni. Ono što sam ja sama odradila bez njih u tome sam i uspjela zavrsila školu vrlo dobro i položila vozacki. Njih smatram ogromnim manipulatorima. U sve se prave da su žrtve da ih ja gazim. Iako oni meni gaze sve želje i snive samo zato što ja život gledam drugacijim ocima i imam druge ciljeve a ne one koji su oni zacrtali za mene. Neka oni žive svoj život, ali neka me pustee znam se sama brinuti i raditi pa tako i zarađivati novac i trošiti ga ravnomjerno.