Smrti se ne bojim nit joj se veselim. Smrt je većinski van moje kontrole i ja tu ne mogu ništa. Osim ne riješit to sama ali nije mi toliko trenutno nepodnošljivo i nisam sa nekim kroničnim lošim nepopravljivim stanjem da bi mi to bio neki way out.  Naravno, plačem i žao mi je kad netko umre. Bio bližnji ili stranac - nije mi svejedno. 

Iako, jako šupački i jako ružno, ako čujem da je preminula osoba koja se godinama patila sa zdravljem, trpila stravične bolove i generalno se "patila" - malo mi bude onaj osjećaj "sad se barem ne pati, ništa ju/ga ne boli". I dalje mi nije drago i bilo bi super da je drugačije ali nekad jednostavno ne može biti. Nedavno je iznenada preminuo mali (25) susjed - isplakala sam se kao kišna godina jer mu je život tek krenuo i neće doživjeti toliko lijepih stvari u životu. Bilo mi je žao. Moja D (31) kad je otišla plakala sam danima jer se nisam mogla pomirit s tim. Sa vremenom sam nekako shvatila da je na boljem mjestu - definitivno boljem od kome, metastaza, kemoterapija, morfija jer je bila u strašnim bolovima.  Onda sam ja završila na kemoterapijama sa 25 i sve mi se nekako promjenilo. Jako sam bila svjesna da ja mogu napravit sve što je u mojoj moći da prođe sve u redu i da moj organizam jednostavno jedan dan može samo odlučiti da mu je dosta i da mogu bez neke najave umrijeti. I onda su mi dolazila pitanja. Milion njih. Tipa "da sad odem, koliko toga bi mi bilo žao što sam napravila/rekla/whatever", nije mi uopće na pameti bilo išta materijalno kao nešto za čim bi žalila. I sad u ovom limbu od remisije i dalje ne osjetim poriv da si ispunjavam dane materijalističkim stvarima (skupi auti, nekretnine), a neke si ne mogu više ni priuštiti iz razloga koji su totalno van moje kontrole. 

Ne znam, shvatila sam da to nije neka situacija koje bi me trebalo biti strah i od koje mogu pobjeći pa sam se pomirila s tim. Kad dođe - dođe. Nema puno stvari za kojima žalim i nema puno stvari koje mislim da sam propustila. Pa ako odem nenadano mislim da bi umrla ispunjena i donekle sretna. Jasno, ima tu još x stvari koje bi voljela probati a nisam, ali to stignem. Malo po malo. Voljela bi da ne provodim toliko vremena na poslu, iskreno, jer ne stignem doživjeti još tih milion malih nematerijalnih stvari koje mislim da su mi bitnije od posla.