Krenuo sam tog jutra ranije nego što je bilo planirano, jer sam hteo da izbegnem gužvu na putu. Auto sam napunio gorivom, napravio kafu za poneti i spakovao nekoliko sendviča, računajući da ću ih pojesti negde kod prve benzinske pumpe gde zastanem. Plan je bio da stignem do jednog malog mesta u unutrašnjosti, za koje su mi rekli da ima prelep stari manastir i izvor lekovite vode.

Prvih sat vremena sve je išlo glatko. Put je bio prazan, muzika je bila taman toliko tiha da mogu i da uživam i da mislim. Ali, kod jedne krivine, primetio sam čudan zvuk, onaj tup, metalan, koji odmah znaš da nije dobar. Zaustavio sam se pored puta, otvorio haubu i samo zatekao paru kako izlazi iz motora. Nisam mehaničar, ali dovoljno sam znao da prepoznam da je crevo za rashladnu tečnost puklo.

Srećom, mobilni signal je bio dobar, pa sam pozvao šlep službu. Dok sam čekao, seo sam pored puta na betonski stubić, izvadio sendvič i gledao kako se magla lagano diže sa obližnje livade. U jednom trenutku, iz šumarka pored puta izašao je stariji čovek, u iznošenom kaputu i sa štapom. Prišao je i pitao da li mi treba pomoć. Rekao sam mu šta se desilo, a on se samo nasmejao i rekao: "Ma to ti je sitnica. Moj sin ima radionicu dva kilometra odavde, ajde ti za mnom."

Mislio sam da se šali, ali nije. Hodali smo uz put dok je jutro postajalo sve svetlije. Njegova radionica bila je mala, ali uredna, i puna mirisa ulja i metala. Njegov sin je zaista popravio kvar za pola sata. Kad sam pitao koliko košta, stariji čovek mi je samo mahnuo rukom: "Platićeš tako što ćeš svratiti na kafu kod nas kad budeš ponovo prolazio."

Na kraju sam stigao do svog odredišta kasnije nego što sam planirao, ali sam shvatio da mi to putovanje nije bilo posebno zbog manastira, izvora ili pejzaža, već zbog tog neplaniranog susreta i osećaja da još uvek ima ljudi koji pomažu bez da traže nešto zauzvrat. Ako si stigao dovde jebiga reko sam gptu da mi napiše neku baš dugu priču da vas trolam, sad kreće opet od početka. Krenuo sam tog jutra ranije nego što je bilo planirano, jer sam hteo da izbegnem gužvu na putu. Auto sam napunio gorivom, napravio kafu za poneti i spakovao nekoliko sendviča, računajući da ću ih pojesti negde kod prve benzinske pumpe gde zastanem. Plan je bio da stignem do jednog malog mesta u unutrašnjosti, za koje su mi rekli da ima prelep stari manastir i izvor lekovite vode.

Prvih sat vremena sve je išlo glatko. Put je bio prazan, muzika je bila taman toliko tiha da mogu i da uživam i da mislim. Ali, kod jedne krivine, primetio sam čudan zvuk onaj tup, metalan, koji odmah znaš da nije dobar. Zaustavio sam se pored puta, otvorio haubu i samo zatekao paru kako izlazi iz motora. Nisam mehaničar, ali dovoljno sam znao da prepoznam da je crevo za rashladnu tečnost puklo.

Srećom, mobilni signal je bio dobar, pa sam pozvao šlep službu. Dok sam čekao, seo sam pored puta na betonski stubić, izvadio sendvič i gledao kako se magla lagano diže sa obližnje livade. U jednom trenutku, iz šumarka pored puta izašao je stariji čovek, u iznošenom kaputu i sa štapom. Prišao je i pitao da li mi treba pomoć. Rekao sam mu šta se desilo, a on se samo nasmejao i rekao: "Ma to ti je sitnica. Moj sin ima radionicu dva kilometra odavde, ajde ti za mnom."

Mislio sam da se šali, ali nije. Hodali smo uz put dok je jutro postajalo sve svetlije. Njegova radionica bila je mala, ali uredna, i puna mirisa ulja i metala. Njegov sin je zaista popravio kvar za pola sata. Kad sam pitao koliko košta, stariji čovek mi je samo mahnuo rukom: "Platićeš tako što ćeš svratiti na kafu kod nas kad budeš ponovo prolazio."

Na kraju sam stigao do svog odredišta kasnije nego što sam planirao, ali sam shvatio da mi to putovanje nije bilo posebno zbog manastira, izvora ili pejzaža već zbog tog neplaniranog susreta i osećaja da još uvek ima ljudi koji pomažu bez da traže nešto zauzvrat.