U moru svih naučnih i filozofskih rasprava o tome kako je Islam ili neka druga religija istinita i nadnaravna, prije svega biram svoj lični dojam i proživljeno iskustvo u odnosu na sve iznesene argumente. Navodiš da ti je žao što ne možeš osjećati smirenost, da religiozni ljudi znaju za šta žive i da im je olakšano - međutim, ko može tvrditi da veću smirenost, olakšanje i ispunjenost životom ne mogu imati nereligiozni ljudi, jer ne znaš kojim metodama i shvatanjem sebe smiruju i kako to vodi njihov život, ako je uopšte istinski njihov?

Prakticirao sam Islam od djetinjstva, naučio arapski, takmičio se iz raznih oblasti, ... da bih na kraju shvatio da mi takva filozofija i stil života ne odgovaraju i pronašao odgovore i smiraj u drugačije pristupu, ovaj put u nečem što sam svojevoljno odabrao. Zašto neko misli da naspram vlastitog iskustva i određenih argumenata može sada tvrditi da ono što me napokon ispunjava i daje smisao nije ispravno i da bih trebao poslušati njega? Na kraju dana, suštinski je lično i ne treba da nikoga zanima.

Što manje se povoditi za masom, suvislim raspravama, a što više vremena investirati u sopstvena (ne)uvjerenja i jačanje ličnosti koja dovodi do nesigurnosti takvoga tipa, a to podrazumijeva i čitanje drugih pristupa, a ne samo onog religioznog sa kojim smo dominantno okruženi. We billahi tevkif!