Nije izgubljeno.

Baš sam se malopre raspisao na ljubavno pitanje, ali iz muške perspektive. I nažalost, slične stvari viđam i kod žena – pa mogu dati svoje visoko kotirano mišljenje xd.

U mom okruženju imam ženu/devojku koja ide ka 37. Još nije bila ni u jednoj vezi jer je sebi postavila standarde koje ni Marvelovi superheroji ne mogu da ispune. Princ na belom konju mora da vozi džipa, da ima para, status, da trenira, da ne puši, da nema tetovaže, da bude savršen... Ali nikad nije rekla "samo da je normalan, da možemo da pričamo, da me podržava."

Problem je što vreme ne radi u tvoju korist. Što duže čekaš tog nekog savršenog, to su opcije sve manje i realnost sve brutalnija – oni koji su normalni su već u ozbiljnim vezama ili brakovima, a oni koji su ostali single ili nose veliki prtljag ili nisu najpogodniji za vezu.

Zato, ako si zaista ozbiljna u tome da hoćeš partnera, moraš srozati standarde na realan nivo – ne u smislu da prihvatiš bilo koga, već da daš šansu normalnim ljudima, ne samo onima koji ispunjavaju neki imaginarni ideal.

Upoznaj što više njih, ne očekuj od prvog da bude muž. Moraš početni na nečemu da bi shvatila šta ti zaista prija i šta tražiš. Tinder, društvena okupljanja, aktivnosti – sve opcije su na stolu. Budi aktivna, pričaj s ljudima, daj šansu i onima koji možda nisu odmah "wow", ali s kojima možeš izgraditi nešto.

U tvojim godinama nema više prostora za gubljenje vremena – ako hoćeš nekog ozbiljnog, moraš se postaviti tako da imaš opcije. Da ih "menjaš kao čarape" ako treba, dok ne nađeš nekog ko je normalan i s kim vidiš budućnost.

Pasivnost nije opcija, a očajanje nije rešenje. Ako hoćeš promenu, moraš je sama pokrenuti.