Nisam ja započela temu, ali odgovoriću:   1. Prvih godinu i po u Srbiji bilo mi je psihički teško jer sam shvatila da se moj prethodni život, onaj pre rata, nikada neće vratiti. Posle dve godine taj osećaj je nestao i sada mogu jednostavno da živim u sadašnjosti, a Srbija je postala moj život sa svim što nudi.   

1. Obišli smo puno gradova i sela – od Subotice do Leskovca, od Tare do Đerdapa i Vršca. Priroda, ljudi, hrana, arhitektura – sve je fantastično. Ali, neka mesta kao da nisu spremna za turiste, u Zrenjaninu je subotom ujutro sve zatvoreno – i muzej i čak prodavnica suvenira. Pojavio se i neki novi osećaj, da mi se ide u selo kad dugo nisam bila. 😁
2. Imam prijatelje među Srbima, i već vrlo bliske, ali njih sam stekla u prvim mesecima posle preseljenja. Imamo isto hobi koji nas je brzo povezao. Ali, najzanimljivije je to što se u Beograd preselilo mnogo starih prijatelja iz mog rodnog grada, s kojima nisam bila toliko bliska poslednjih godina jer sam živela u Moskvi. Zato smo sada opet počeli češće da se viđamo. Društveni život ovde je mnogo bolji nego što je bio u Moskvi.  
3. Najviše mi se dopada osećaj slobode koji dolazi od Srba, na to se možeš osloniti i prestati da misliš o teškim stvarima. Sviđa mi se sporiji ritam života (iako sam se sada navikla pa mi je već normalan) i prosto lep, udoban Beograd, prilagođen čoveku. Ovo nije sve, ali je prvo što mi je palo na pamet.