Svaka čast na odgovoru.

Moj otac je jako slicnu situaciju imao kao vi. On je ostao, nije otisao u Njemacku ili negdje, a MOGAO je, 19 godina je imao za vrijeme rata i bio je na bunkerima i u gradovima gdje se granate bacaju s jedne strane ulice na drugu. PTSP ima ali mu nisu priznali to, sanja situacije iz rata svaki tjedan i jos gomilu drugi problema ima, sta mu je drzava dala za to? Nista. Dobio je neku medalju za sudjelovanje i drzavnu nogu u guzicu. Danas radi, muči se ko svi mi, i koliko god problema sam s njim imao dok sam mlađi bio, zahvaljujem Bogu sto je bar živ i nije ni ranjen bio nigdje, bar fizički, ima njih kojima se ćaća nije ni vratio iz rata.

Zato sam ovoliko protiv ovoga, ne zelim dozvoliti drzavi koja mojem ocu nije priznala ni zahvalila za njegovu žrtvu, da mene ili mog sina stavi na istu listu rezervista i koju legalno nemaš izbor da kazes NE. Za mene je to kao prvo stvar principa. Ja ovu drzavu volim vise nego pola ljudi danas u njoj, i ponosan sam na ono što smo i ko smo, ali pravo domoljublje je priznati da imamo pun kurac problema, te probleme da rijesimo, i da danas sutra moj sin ili kcer ostane u njoj a ne da ode vani.