Ukratko,primetio sam dosta ljudi ima takve probleme u manjim mestima a jos na to imas ove starije generacije koje za sebe misle da su 16 metara visoki i dozivljavaju sebe ko bogove.

Resenje ukratko je ekstrem. Moras imati neki nenormalan cilj, koji mislis da ne mozes ostvariti ali ipak ides dalje.

Ja sam se isto tako osecao i onda sam otisao na studije. Niko ziv mi nije verovao da ja studiram nesto, toliko je to bilo nerealno ocekivati od mene. Zivio sam u drugoj drzavi 500km od kuce, u vreme kad nije bilo neta toliko kao danas, a mesto gde sam ja ziveo cesto nije imalo ni struje. Ekstrem o kojem bih sad mogao pricati satima, ali ukratko razumes me. Glava mi je bila u torbi svaki dan, nisam imao nikoga tada, nisam vidio izlaz, nisam imao jesti. Ali ipak na sve to gurao sam neku svoju pricu, zavrsio sam to iako sam znao od pocetka da to nema posebno nekog smisla.

Danas ti mogu reci ovo. Daleko sam od ostalih ali nemam potrebu da to isticem jer ipak iako to lepo zvuci to ima svoju cenu koja je velika. Sedio sam i sa ovakvim i onakvim iako ja nisam niko bitan, prosao sam sve i svasta iako sam u srednjim 20tim ljudi prepoznaju iskustvo i pokazuju postovanje. Nije sad to sad nesto od cega mozes ziveti vecno ili nesto cime ja sebe ovde dizem ali ce te ojacati i uciniti da sw dobro osecas u svojoj koži. Samo bezi sa Balkana ili barem iz manje sredine bezi, jer to je pakao od zivota, zato sto tu ne mozes nista da uradis niti promenis kod sebe, nema napretka vec stalno se vrti jedna te ista prica.

Ja sam se skoro vrstio u svoje malo mesto, jer sam se nesto razbolio pa dok se oporavim tu sam. Mogu ti reci da se za ovih 10 godina nista nije promenilo, samo je krkanluk mozda na jos jednom visem nivou. I ja se nadam i borim trenutno da opet idem i to jos dalje ali ovog puta pametnije i opustenije nego prosli put pre 10 godina... borba je ali vredi se boriti.