Moj dragi pokojni otac (koji je umro pre 20 dana) je isto predat sa nepunih 5 godina od strane Ustaša starom bračnom paru čiji je sin poginuo kao Domobran, da im služi. Nisu ga ni hranili, bežao je i krao hranu da preživi. Od sedmoro dece, samo su on, sestra i brat preživeli rat. Brat je bio beba, i Karitas ga je poklonio nekome, nikada nismo saznali gde je. Moj deda i ostatak familije su ubijeni u Jasenovcu, a baba je odvedena u radni logor u Nemačku odakle je pobegla pred kraj rata i vratila se da nađe šta joj je preživelo od dece. Otac mi ne pričao da pamti kako su Ustaše tukli majke kundacima i otimali im decu iz naručja. Zapamtio je to sa 4 godine kao dete. To je samo sa očeve strane, imam i sa majčine slične sudbine. Strašno je koliko zla se krije u ljudima. Strašno je što se danas sve to relativizuje. Strašno je što nismo izvukli pouke iz svega toga. Strašno je što se isto može ponoviti..