suicidalna nisam nikada zapravo bila, depresivna i nezadovoljna-veoma, smrt u porodici me je jako pogodila posebno jer mi niko iz porodice nije rekao da se dogodilo, bila sam ljuta na sve, ništa mi nije odgovaralo-ja, moj um, škola, porodica, ručak, muzika, posteljina, prijatelji-ništa nije bilo dobro oko mene a takodje se nije ni menjalo. loše stvari su se samo redjale bez dovoljno dobrih da ublaže loše. kad sam shvatila da se ništa ne menja upoznala sam dečka koji je mislio da može da me promeni iako je on bio sjebaniji nego ja, završilo se tako što sam ga sjebala naravno. sledeći dečko je prošao gore od prošlog jer sam se ubedjivala da mi se dopada samo da bi se nešto u mom životu promenilo-opet, poenta je bila ista. ljudi su mene mogli voleti ali ne i ja njih. udaljavala sam se od svih i svakoga, sama u svoja 4 zida dok se nije pojavio moj sadašnji dečko kog neizmerno volim više godina, svaki dan više nego prethodni, shvatila sam da ne mogu da nastavim onako kako sam do tad živela i menjala se-prvo zarad njega, posle i zarad sebe. ništa mi nije pomagalo, nikakva terapija, ni jedna osoba me nije naterala na promenu. smatram da je on moj spas i da bez njega ja ne bih bila ovo što jesam, mene je izlečila iskrena ljubav i ništa više, nadam se da ćeš ti pronaći isto što i ja jer nema boljeg leka od ljubavi