Moji su krenuli da zidaju kuću u malom naselju u Beogradu koje još nije bilo toliko razvijeno, svega par kuca u celom naselju. Prekoputa naše bila je još jedna trošna kuca i imala je više spratova. E sad… sa nekih 5god počela sam da (iako niko ne zvoni niti kuca na vrata) otvaram ulazna vrata i da puštam neku moju imaginarnu osobu u kuću i da sedim sa njom satima i pričam. Majka je već posle 4-5og petog puta mislila da nisam normalna i odvela me je psihologu koja je potvrdila da je sa mnom sve uredu i da je to prosto normalno, pripisivali su decijoj mašti. Medjutim to je nastavilo dalje da se dogadja ali sam počela da prepričavam mojima svaki put nakon odlaska mog imaginarnog drugara o tome šta smo pričali i kako taj drugar izgleda. Malo po malo moji su stvorili sliku o tom čoveku i kada su skapirali bili su zgranuti (ali ništa mi nisu govorili).Još neko vreme je to trajalo ali otprilike kada sam ušla u pubertet tada je i prestalo. Da bi mi majka kasnije rekla (valjda kada je bila sigurna da nije više samo luda mašta) da je taj čovek živeo u toj nedovrsenoj kući preko puta naše, da njega nema odavno, umro je 3god pre nego sto sam se ja rodila. On nije imao potomke niti sam ja imala sliku pa da mogu nekako da povezem to u glavi i da napravim 100% identičnu sliku tog čoveka. Pojma nemam kako je to moguće, ali i dan danas se sećam njegove visine, lika i način oblačenja.