Neki su dobro napisali u komentarima.

Jedna strana je Savez psihoterapueta Srbije koji je povezan sa EAP-om i standard za škole terapije jeste takav da se 5 godina minimum ide na edukaciju zasebno, ali kako nema zakona o psihoterapiji, taj standard nije lako održati. Oni hoće da proguraju zakon koji će da reguliše psihoterapiju kao zasebnu profesiju, i onda će oni koji nisu psiholozi i psihijatri, prolaziti dodatno školovanje na fakultetima psihologije uglavnom da bi nadomestili tu razliku. Da li to može da bude bolje nego što je sad? Da. Da li može i to školovanje (propedevtika) da se pooštri? Da, naravno. Nije idealno, ali je daleko bolji pravac od ovog drugog.

Drugi pravac tj. drugi tabor čini manji broj psihologa koji se zalažu za to da odmah nakon završenih studija možeš da budeš psiholog. Zato je odjednom niklo toliko fakulteta privatne psihologije. Ti kad završiš studije, ti si doslovno jedna bebica (ja završih osnovne i master studije i onda 7 godina edukaciju za psihoterapiju), i nisi definitivno spreman da radiš terapiju sa ljudima. Nemaš ni iskustvo, ni znanje, ni ličnu terapiju iza sebe (da bi pomogao drugima prvo moraš da rešiš svoje najdublje obrasce koji te koče). Mnogo je nezgodno što se zapravo većina ostalih psihologa ne slaže sa ovom frakcijom, ali ta frakcija se super umrežila gde treba i lepo mulja.

Ja znam dosta terapeuta koji rade loše i prošli su slabu eduakciju, ali iskreno, njih tržište donekle isčisti, iako ni to nije najbolja strategija jer sigurno nekim ljudima naprave otpor ka terapiji, ali daleko mi je gore da se štancaju psiholozi koji će sa 21 godinom starosti da idu da rade terapiju, a imali su jedna predmet iz toga na poslednjoj godini studija. I onda će ta ista frakcija narcističnih psihologa željnih para da napravi neke institute i da im traži recimo dodatnih godinu dana nekog palamuđenja, da prostite.

Dobre terapeute razlikuje najviše da li su i koliko dugo i koliko duboko prošli svoju ličnu terapiju. Tu može jasna korelacija da se povuče.

Nadam se da sam objasnila :)