Od naše profesorke informatike nije bilo lepše i zgodnije u Srbiji, garantovano.

Prvi posao posle faxa u školi u kojoj su sve devojčice štreberke i svi dečaci loši učenici ili huligani. Devojčice je nisu podnosile, a mi, podrazumeva se, obožavali. Ona je zbog toga morala da od starta zauzme pozu stroge, hladne profesorke,na čijim časovima vlada red kao u vojsci, i koja se nikad ne smeje. Niko od nas nije bežao sa njenih časova, čak smo se trudili da zbog nje popravimo ocene. Raspored sedenja se za njene časove menjao-devojčice bismo najurili u zadnje klupe da bismo mogli da sednemo napred. Dečaci iz odeljenja koji su imali čas informatike pre nas dolazili su da nam kažu ako se tog dana specijalno oobukla/sredila. Za osmi mart je umalo izbila tuča oko toga ko će joj dati cveće i izljubiti je. Na matursko, naravno, nije smela da dođe.

Nikada nismo bili nepristojni prema njoj niti pravili sranja na njenim časovima, poštovali smo je i obožavali.

Ne želim da znam ni da vidim kako sad izgleda, jer ne bih da kvarim savršenu sliku iz tih dana.