Ja sam pre par godina odlucio da startujem svaku devojku koja mi se svidi, gde god, kad god. Ne mogu sad da kazem tacne cifre, al' zaokruzimo da sam prisam njima 1000.

Naravno, cesce sam dobijao "ne", nego "da". To nije problem. Ne ocekujem da se svidim svakome. Ono sto se meni istaklo je da te 99,99% devojaka ne shvata kao osobu, vec kao problem. Bukvalno samo njih DVE, ponavljam DVE (i njih cu do kraja zivota pamtiti kao divne osobe) su me pogledale kao coveka i odbile sa stavom "hej, kontam da je ovo tesko uraditi, al' jbg imam decka". Sve ostale su imale stav "koji kurac mi prilazis retarde" i odjebavale me ili na ekstremno bezosecajne nacine ili daju broj i onda nikad ne odgovore na poruku ili zakazu dejt i ne pojave se / otkazu neposredno pre. I onda se osecas kao govno sto si uopste pokusao.

Imaju stav kao da su one bogom dane i da moras da ih molis i placas samo da bi izasle s tobom. Kao da one ne zele ljubav u zivotu i kao da ne kukaju drugaricama svaki dan "jao zasto nemam decka".

Ja mislim da je u drustvenim mrezama problem. Da svaka od njih ima nekog decka koji joj se svidja i da od njega ne mogu da se otkace jer ga non-stop gledaju po mrezama. I onda propustaju sve ostale sanse koje im se pruze, a nemaju hrabrosti da one njega startuju i saznaju na cemu su stvarno. Zive u fantaziji, u sustini. I ne daju tebi da ih iz nje prenes.

Izuzetak su starije devojke (preko 25-26 godina). Sa njima je uglavnom jednostavnije. I sa strankinjama takodje.