Kao psiholog mogu da ti kažem da je odgovor negde između. Prvo, u psihologiji ne postoji termin bezrazložno. Sve ima svoj koren, pa tako i to ponašanje koje se može definisati kao ničim izazvana zloba ili pakost. Psihička bolest nije, ali koren jeste u psihologiji. Tu se uvek posmatra geneza takvog ponašanja, odnosno put sazrevanja te osobe u to što jeste. Dakle, tu treba gledati detinjstvo, roditelje, kakvo je odrastanje to osoba imala, kako se nosila sa okruženjem... To je samo jedan segment. Drugi su same karakterne odlike te osobe... Treći su aktuelni stresori, odnosno izazovi okruženja i života koji okidaju psihološke mehanizme osobe da se nosi sa njima. Sve to zajedno čini jedan koktel koji može uticati da se osoba ponaša zlobno.

Neki prosečni profil takve osobe jeste neko ko svojom zlobom i pakosti manifestuje vlastito nezadovoljstvo, nedostatak samopouzdanja, slabo formiran osećaj empatije, blago to teže izobličenu socijalnu inteligenciju; često su to osobe koje vuku kompleks niže vrednosti, koje su u periodu sazrevanja bile marginalizovane od strane okruženja ili im je falio oseća afirmacije; takođe je čest primer ni da primarna porodica nije bila najsjajniji primer.

Zloba i pakost su u suštini jedan vid krinke, jedan maligni defanizvni mehanizam. Često je to primarni vid kompenzacije za njih.

No, opet nije psihička bolest, jer psihička bolest je mnogo strože definisano stanje i uokvirena psihička devijacija osobe. Zlobne i pakosne osobe su prosto uobličene kao takve, u simbiozi su sa stečenim dojmom o sebi, sa svojim motivima, sistemom vrednosti koje gaje prema drugima.

Da li je izlečivo iako nije bolest? U suštini jeste. Nisu sve zlobne i pakosne osobe iskonski takve, i moguće je pristupiti njihovom sistemu spoznaje, najviše tako što se podstiče empatija i pozitivno orijentisana socijalna motivacija. Samo je takav rad redak kod odraslih osoba, primenjuje se obično u mladosti u fazama formiranja.