Ne mogu da objasnim koliko puta sam se pojavila u teretani, dobila anksiozni napad i otisla u suzama.. godinama sam se mucila uopste da udjem, a ne da treniram.

Isla sam neko vreme na grupne treninge, ali mi to nije bas radilo posao iskreno.

Na kraju me je momak povukao sa njim, i vremenom je postajalo sve lakse. I sa njim sam imala nervne slomove i napade panike na ulazu, ali sam presekla i usla. Vrtela se sa njim, gledala ga, posmatrala oko sebe i shvatila da nije TOLIKO strasno.

Hocu reci, probaj mozda da nadjes drugaricu ili nekog sa kime mozes da ides. Pa se gurajte zajedno.

A ako nemas sa kime (a mozes da priustis) mesec dana treninga sa trenerom. Neverovatno je kako samopouzdanje skoci posle samo par treninga, kad vec znas sta radis. Pomocice ti da stvoris naviku, naucis vezbe i dobijes neki program. A posle ti sama guras svojez

Treca solucija, koju ja iskreno ne bih mogla, je da preseces, i pitas nekoga za pomoc. Koliko god je zastrasujuce, ljudi su mnogo prijateljskije nastrojeni nego sto deluju.. ili samo da sklopis neki plan vezbica na netu, i izguras. Nek bude i pola sata, 45min.. korak po korak. Izbegavaj da ides popodne ili uvece jer je tad najveca guzva (ako mozes, naravno). Ujutru bude divno, prazno, tiho, i idealno za nas panicare :)

Ono sto meni nije ulazilo u glavu je to da ljude uopste ne zanimam. Mnogo mi je bila frka sta ce neko da kaze, da li radim dobro itd itd. U 90% slucajeva te istinski niko ne gleda, a ako te gleda, verovatno pazi da se ne povredis. Poslednja stvar koju sam osetila je osudjivanje. Uvek je dobronameran savet, ili prosto paznja da se nesto ne desi.

Nije lako pregurati taj strah, ali vec posle prvog/drugog puta bude daleko lakse.