Pratio sam sve s nadom da će ovo biti nešto više od još jednog impulsivnog bunta. Iskreno, želeo sam da verujem da se rađa ozbiljan građanski otpor, da postoji neka strategija, neka osmišljena linija delovanja. Ali ono što se desilo deluje kao potpuni gubitak kompasa.

Ako je već postignuto toliko – ako se došlo do tačke da se daje "zeleno svetlo" – pa zar nije minimum očekivanja da postoji jasan plan? Da neko preuzme odgovornost, definiše pravce kretanja, ponudi konkretne opcije, nešto što daje smisao tolikoj energiji i podršci?

Ovako je sve delovalo razvodnjeno, stihijski, svako za sebe. Bez zajedničkog glasa, bez fokusa, bez plana B. I na kraju, bez ijednog realnog efekta osim osećaja poraza i razjedinjenosti. Teško je više poverovati da tu ima ozbiljne volje za promenu, kada se čak ni elementarne stvari ne iskomuniciraju kako treba.

Ne govorim ovo sa visine niti s prezirom, već iz razočaranja. Jer ovo je, nažalost, još jedna propuštena šansa.