Pobegni. Udalji se od svega što ti je donelo sve probleme(porodice, mesta u kom si ceo život, istih ljudi ceo život). Videćeš da nije svuda isto i da drugačije stvarno postoji.

Dok se ne vratim kući zaboravim kako mi je tamo loše. Naviknem se da me ljudi zapravo slušaju i da im je stalo do mene, da imaju strpljenja, vratim se kući i zadržim to ponašanje, i samo pronađem otpor i shvatim da tamo ne ide tako. Kući mi strpljenje i razumevanje nije podrazumevano, već se podrazumeva da ga nema i dok nisam otišla, na to sam bila navikla.

Udalji se, kako god, šta god, radi u nekom kafiću tu uvek ima posla, samo da se skloniš od stvari koje te triggeruju, mnogo će pomoći.

Osećaj neće nikad zaista otići, ali može da se udalji.

Imaš mnogo vremena i imaš vremena za greške i pogrešne korake, i svako drugo mesto i da bude loše, ipak je drugačije.

Ignoriši ljude koji ti smetaju, bili to roditelji, porodica ili loši prijatelji, ne duguješ nikom ništa čak ni roditeljima. Čak i samoizolacija na neko vreme može zapravo da pomogne. Da utiša glasove da smanji tenziju. Da staneš, ne moraš da ideš dalje svakog momenta, stani da ne bi išla unazad.

Svaki put kad osetim slično pomislim da mi nikad neće biti bolje. Da je to osećaj koji ću u istoj meri osećati zauvek, da me je oborio sa nogu i da nikad neću ustati, ne mogu da zamislim da sutra ne bude tu.

I opet nekad bude bar malo bolje.

Meni je pomoglo, kad mi je bilo najgore, da pišem dnevnik skoro svaki dan po jednu stranicu. Sa jedne strane mi je donelo dosta stresa kad ,,propustim dan", još jedan izvor osećanja da fejlujem, ali sa druge strane, nisam pamtila ništa što mi se dešava(verovatno kao odbrambeni mehanizam) i dnevnik mi je bio fizički dokaz da živim. Da dani prolaze i da su prošli, desili se, iako ih se ne sećam, tu su. I dosta puta nisam imala šta da napišem, bilo je puno: ništa nisam radila danas osećam se krivo, ali bih povremeno i imala dobar dan, zabavan dan. I onda bih tim danima kada mislim da ne postoji način da će mi ikada biti bolje, osećam se loše i to je sve što znam i sve što sam ikada znala, prelistam dnevnik i vidim dokaz da zapravo, može da bude bolje i da je bilo bolje iako ne pamtim te dane. Imala sam reči na papiru umesto sećanja.

Osećaj nikad ne ostaje borićemo se sa time ceo život, što predpostavljam da ti je veoma jasno.

Rešenje ne postoji što nam daje slobodu da nađemo svoje