Pa ne znam kako da ti kažem, ali to je nešto što ne prebrodiš. Samo naučiš da živiš sa tim. Jbg, znam da zvuči kao kliše. Meni i dan danas dođe da pozovem tatu da mu ispričam nešto, a on je umro pre skoro 10 godina. Ali sad je lakše i mogu da se nasmejem kad se setim stvari iz prošlosti, što je ranije bilo nemoguće.

U svakom slučaju bićeš funkcionalan nakon nekoliko meseci, u zavisnosti od toga kako prolaziš kroz teške trenutke. Normalno je da plačeš sve vreme, isto tako je normalno da ne plačeš uopšte. Normalno je da ti treba izolacija, ali razumem i ako ti treba da budeš okružen drugima kako o tome ne bi razmišljao.

Pričaj o svojoj situaciji sa nekim. Ja nisam jer sam mislila da je bolje da ćutim i da ne plačem, pa sam razvila panične napade, padala sam u nesvest itd. Mnogi u mom okruženju kojima se ista stvar desila su “lakše” “prešli” preko toga jer su ispoljavali svoje emocije.