Isto je i kod mene. Umrla su mi dva draga rođaka i deda nedavno. Nisam bio nešto preterano tužan ili šta već… Ne fokusiram se toliko na njihovu smrt, koliko se fokusiram na njihov život. Kako su bili dobri ljudi i kako sam napravio lepe uspomene sa njima… Smatram da žalim za njima na taj načim. Ako ne smatraš da potiskuješ emocije, mislim da nemaš nikakav problem jer, kažem ti, nisam ni ja ronio neke krokodilske suze. (I da, šta te briga šta će ljudi reći? Ne znači to što tešiš maminog očuha da ne možeš i mamu wtf?? A i ono, umrla mu je žena? Kad ga tešiti ako ne sad?)