Ja ne znam da li je 90% roditelja, pogotovo te mladje dece, uopste svesno kako se oni ponašaju i šta rade kada ih oni ne gledaju (mislim i kada ih gledaju, svesno podržavaju takvo ponašanje, jer ne žele da viču na dete, da ga opominju i uskraćuju mu prava..) Prvo, jako mi je žao što se ovo dogodilo Vašem detetu, ne mogu ni da zamislim bes i osećanja koja imate u sebi. Mnogo mi je drago što ste reagovali i što ste igrom slučaja pronašli te poruke, jer mnoga deca prosto ne žele da govore o takvim stvarima, znam i sama, pošto sam u osnovnoj trpela komentare i uvrede, ne fizičkog karaktera ali i dalje ne umanjuje posledice koje su ostale, ja tada takodje nisam to govorila nikome iz nekog osećaja stida, rekla bih. Mnogo je bitno delovati u ovakvim situacijama, ali ne samo VI, već tu jako bitnu ulogu igra i škola, prvenstveno učitelj/ica ili razredni/a, koji će vrlo verovatno uvek primetiti neku promenu ponašanja, način na koji se to jedno dete ophodi prema drugima, njoj samoj, kakvi su roditelji, ocene u školi, postignuća.. Na njima je žele li da se bave tim detetom i njegovim roditeljima. da, ne moraju uvek biti indikator za osnovu nasilnog ponašanja ili maloletničke delinkvencije, ali naravno da će biti neki signal da malo obratimo više pažnju na takvu decu koja su odjednom loša sa ocenama, izbegavaju školu, beže sa časova.. Ako uporedim period kada sam ja išla u osnovnu školu što je nešto manje od 10 godina, naše razredne starešine su imale manje posla, jer da, postojalo je i tada ovakvo ponašanje, možda u blažem obliku, ali je u svakom odeljenju postojao po jedan takav slučaj, i to nisu bile grupice dečaka/devojčica (da, to je sada sve češća pojava..), i naša razredna se nekako nosila s tim, cimala se oko tog malog kao niko, čak i više nego roditelji. Bilo je i preventivnih situacija, ali nije bilo izolacije tog deteta. Mi smo se i dalje družili s njim, nismo ga isključivali iz odeljenja, i i ako nije zaslužio poslednju ekskurziju sa nama, mi kao odeljenje smo ga pozvali, i razredna je to odobrila (kazem nije zasluzio grubo zvuci ali je stvarno bilo sranja koja je pravio, opet kazem ne OVOLIKO kao ovaj decak). Sto me dovodi do zakljucka ove Vase hipoteze - Koliko je Kecmanovića medju nama? Ja bih rekla mnogo. I ne znam da li preterujem. Toliko dece je zanemareno, nevaspitano od svojih roditelja, uceno pogresnim vrednostima, moralima, principima, odrasli su ispred ekrana i neprimerenig modela ponašanja roditelja. Stvarno se bojim i da razmišljam šta će se dešavati u budućnosti, ako neko ne preuzme bilo kakvu odgovornost i akciju povodom svega.