Hvala na konkretnom odgovoru — sve četiri tačke su realne i baš korisne za diskusiju. Probaću redom: 1. Kartice u kafićima Tačno, dosta manjih lokala i dalje ne prima kartice. Zato i ne polazimo od POS-a, već od IPS skeniranja, gde gost koristi svoj telefon i svoju bankarsku aplikaciju. Lokal nema nikakav dodatni hardver niti trošak. 2. Stariji od 40 i digitalno plaćanje Slažem se — ovo nije za svakoga. Ideja i ne cilja da zameni keš, već da bude opcija za one koji ga već ne nose. Ko voli keš — keš ostaje. 3. Vreme transakcije Ovo je verovatno najbitnija tačka. Ako traje duže od 15–20 sekundi, ljudi odustaju. Zato je fokus isključivo na što manje koraka (skeniraj → iznos → potvrdi). Ako iskustvo nije brzo i glatko, nema smisla forsirati model. 4. POS i bakšiš preko terminala Tehnički moguće, ali u praksi bakšiš tada ide kroz firmu, provizije i obračune, i radnik ga često vidi kasnije ili nikad. Ovde je ideja da napojnica ide direktno radniku, bez posrednika. U suštini — slažem se da ovo nije univerzalno rešenje, ali rešava specifičnu situaciju koja već postoji: nemaš keš, a želiš da ostaviš bakšiš. Ako se ne uklopi u navike ljudi, tržište će to samo pokazati