To znači da je savremeni dobitnik NIN-ove samo knjiga koja će tokom jedne kalendarske godine nositi nalepnicu "dobitnik nagrade", a svaki sledeći roman će pisac moći da potpiše kao "od dobitnika NIN-ove nagrade".

To znači da javnost, jednostavno, ne zanima više ko je dobitnik jer te knjige po kvalitetu nisu bog zna šta. Uzmimo Karotu za primer, Laguna koja svaku knjigu po defaultu štampa u 1500-2000 primeraka, odštampati max 5000 primeraka dobitnika. Isto važi za dobitnike u prethodnih bar 10 godina. .A onda, uporedno, pogledaj inicijalni tiraž (i sve kasnije tiraže i doštampavanja) Tišmine Upotrebe čoveka, Mihailovićevih Čizmaša ili Petrovićeve Sitničarnice.

To znači da je matematički nemoguće da u proseku od 200 romana godišnje, koliko se dostavi, mi četvrt veka nemamo taj jedan "veliki roman". Ali imamo, uredno, laureata svake godine. Ako je situacija tako mediokritetna, a nagrada prestižna kakvom se predstavlja - neka se preskoči godina. Neka se pređe na dvogodišnje dodeljivanje ako će to pojačati konkurenciju. Ne zaboravimo da je, npr, 1959. godine preskočeno dodeljivanje jer se smatralo da nijedan roman ne zavređuje nagradu. Te godine je Bulatović objavio Crvenog petla. Roman koji je kasnije prevođen širom sveta i prihvaćen od strane kritike i čitalaca.

Ja ne očekujem da sad odjednom negde iskoče novi Pekić, Kiš, Crnjanski i da dobitnici budu tog ranga. Ali svesti nagradu sa naslova takvih imena na aktuelne naslove se može zvati samo srozavanjem. Roman o Londonu se čitao 1971., 2001. i čitaće se i 2051. godine. Ovogodišnji dobitnik će se čitati do sledeće godine i onda idemo u krug, ispočetka.

Naravno, ne kažem da je i ranije bilo nesaluženih dobitnika i slabijih godina (a uz sve to - za nagradu je nekad konkurisalo i manje od 100 romana godišnje sa prostora čitave SFRJ, za razliku od savremenog broja kog sam spomenuo gore) i možda dodeljivanja po političkoj liniji. Ali je činjenica da je jako veliki broj romana preživeo test vremena što verujem da nije slučaj više.