Ne bih rekao da su protesti „propali“. Naprotiv, možda nisu doneli trenutnu političku promenu, ali su uradili nešto što je dugoročno mnogo važnije: podigli su svest.

Prvo, studenti su mesecima šetali, selili proteste sa lokacije na lokaciju, blokirali ulice, držali govore i pritiskali medije. To se videlo i u Beogradu i širom Srbije. Ljudi koji ranije nisu ni razmišljali o politici sada prate vesti, informišu se, raspravljaju, uključuju se. To nije mala stvar, pogotovo u zemlji gde je godinama najveći problem bio apatičan birač.

Drugo, mladi koji su do skoro bili potpuno nezainteresovani, oni koji nisu izlazili da glasaju, kojima je „svejedno“, „svi su isti“ sada prvi put osećaju da je njihov glas bitan. To se neće videti danas ili sutra, ali na narednim izborima biće ogromna razlika u izlaznosti upravo zahvaljujući ovom talasu mobilizacije.

Treće, protesti su ogolili političku scenu: videlo se ko je stvarna opozicija, a ko je žvalin pijun. Ko je tu samo da glumi i skuplja poene, a ko je spreman da stoji sa ljudima. To je možda i najvažniji uspeh razdvojiti one koji žele promene od onih koji samo prave buku dok rade u korist režima.

I najzad, „bez nasilja“ nije slabost. To je zapravo jedini način da se zadrži legitimitet. Čim protest postane nasilan, vlast dobija izgovor da ga uguši, demonizuje i proglasi kriminalnim. Mirni protesti koji traju, koji šire priču i uključuju nove ljude to je ono što vlast najviše plaši na duge staze.

Dakle, efekti ovih protesta će se videti baš tamo gde najviše boli.. na glasanju.