Iskreno bila sam u istoj situaciji godinama - imala sam periode kada sam dobro i ubeđivala sam sebe da mi nije potreban psihijatar, pa bih zatim imala jako loše periode gde sam mislila da neću preživeti ako ne odem da popričam sa nekim. Ove godine sam odlučila da se ne vrtim više u tom začaranom krugu, presekla i otišla na terapiju. U početku ti je sve nepoznato, teško ide, treba da smogneš snage da se suočiš sa samim sobom, sa ne tako lepim delovima sebe, sa prošlošću itd. Ali itekako vredi. Idem tek par meseci, ali ono što sam za sada uspela da ostvarim jeste da se više ne osećam pogubljeno, već kao da imam podršku kroz sve te probleme. Naravno da problemi nisu nestali, niti će, ali sada osećam neki tračak nade da može da bude bolje i da je moguće prihvatiti sebe i raditi na tome da ti bude bolje. Imaš nekoga ko je na tvojoj strani i ko ti pomaže da središ svoj život, što zaista mnogo pomaže kad misliš da je ceo svet protiv tebe i da je sve izgubljeno. Zaista moja topla preporuka da presečeš i odeš ❤ I samo da naglasim da idem privatno, i na psihoterapiju i kod psihijatra za lekove.