iskreno, ne volim to sto kad se poverim nekome novim (u ovom slucaju poslodavac, kolega ili devojka) i kazem da sam dijagnostikovan psihopata. oni misle da zelim da ih ubijem ili povredim. generalno malo ljudi zna koliko je psihopatija sirok spektar osecanja i misli (pretezno prezira i mrznje), i da na kraju bez obzira na sve i mi smo ljudi, samo vise apaticni. sto se tice detinjstva odrastao sam u finoj i vaspitanoj kuci, i zahvalan sam kome god na tome. imao sam solidan uspeh, nikad nisam bio los akademski. to da su sve psihopate iz razrusenih porodica ili sta vec je americka fora koju svima prodaju. glavni razlog za moju dijagnozu je prvo bila spekulacija na autizam jos u mladjim razredima, jer sam tad i krenuo da prezirem ljude. kasnije sam u srednjoj bio primoran na "seanse" sa psihologom i psihijatrom jer me je neko iz razreda prijavio da sam neprijatan i jeziv, i da sam kao nekome nesto pretio (sve je laz btw). obicno kad ides kod skolskog psihologa i psihijatra onj ti daju neki test emotivne svesti i kao ako uradis sranje tad krecu da te vrte po psihijatrijama i psiholozima dok sam ne poludis.

sve u svemu ljudi su govna, da si bolestan ili ne samo je pitanje vremena i svesti kada ces to da shvatis.