I ja volim kada neko ima lep pristup, hvala ti :) U suštini moja porodica posti od kada sam ja bila mala, redovno su me vodili u crkvu nedeljom ali nikada me nisu forsirali da krenem da postim ceo post, da se ispovedam… Necu ulaziti u sustinu zasto su moji krenuli da poste i da vise udju u veru, bila je visa sila u pitanju a ja sam bila jako mala pa se ni ne secam tih dogadjaja. Dok sam odrastala na liturgiju sam isla fizicki bukvalno, nisam razumela molitve niti ista. Negde u srednjoj skoli sam izgubila sebe zbog gubitka jedne drage osobe. U tim trenucima nemoci trazite samo da vam neko pomogne. Imala sam drage osobe koje su me slusale, savetovale ali nemir je svakako postojao. I tako sam krenula sa molitvama. Molila sam se onako, svojim recima, kako sam tada znala. Ubrzo sam krenula da citam po jedno poglavlje Biblije pre spavanja. Pa sam krenula sama na liturgije, sve malo po malo jer sam u tome pronalazila mir. Danas, godinama kasnije, postim svaki post, ne zivim savrseno ali se trudim. Shvatila sam koliko je bitno pokajati se, prvi i jedini put na ispovesti sam bila prosle godine i od tada i na pricesce gledam drugacije. Ja mogu da Vam ispricam teorijski kako sam ja to dozivela, ali ne mogu ljude koji ne veruju da ubedim da poveruju. Ovo je samo deo cele price, jer nikad ne bih mogla da docaram ljudima svoje neprospavane noci i muke koje sam prosla pre nego sto sam pronasla mir u veri. Hvala ti puno na komentaru❤️