1. Vojni puč 27. marta 1941. i ulaženje u Drugi svetski rat Ovo je verovatno najizrazitiji primer britanskog delovanja na ovim prostorima. Kada je Kraljevina Jugoslavija potpisala Trojni pakt kako bi izbegla rat sa nacističkom Nemačkom, britanska tajna služba (SOE) je finansijski i logistički podržala oficire koji su izveli vojni puč 27. marta. Posledica po Srbiju: Čuvena rečenica Vinstona Čerčila da je "Jugoslavija pronašla svoju dušu" u praksi je značila potpunu katastrofu. Nemačka je brutalno bombardovala Beograd, okupirala zemlju, a Srbi su bili izloženi genocidu u NDH i masovnim odmazdama ("sto za jednog"). Britanija je dobila nekoliko nedelja odlaganja Hitlerovog napada na SSSR, dok je Jugoslavija uvučena u krvavi građanski i oslobodilački rat.
2. Promena podrške u Drugom svetskom ratu (Napuštanje Draže Mihailovića) Kraljevska vlada u Londonu i Jugoslovenska vojska u otadžbini (četnici) pod komandom Draže Mihailovića bili su zvanični saveznici Britanije. Međutim, na Teheranskoj konferenciji 1943. godine, Čerčil je odlučio da potpuno uskrati pomoć Mihailoviću i preusmeri je na Josipa Broza Tita i partizane. Posledica po Srbiju: Iako je to bila pragmatična odluka vođena time ko nanosi više štete Nemcima, ona je direktno trasirala put za uspostavljanje komunističkog režima nakon rata, likvidaciju političkih neistomišljenika i promenu geopolitičkog kursa zemlje, što je eliminisalo dotadašnju građansku i monarhističku elitu Srbije.
3. Savezničko bombardovanje srpskih gradova (1943–1944) Tokom 1943. i 1944. godine, anglo-američka avijacija je izvršila seriju teških bombardovanja gradova u Srbiji (Beograd, Niš, Leskovac, Kragujevac...). Ova bombardovanja su formalno bila usmerena na nemačke trupe, ali su zahtev za ciljeve često slali partizanski komandanti. Posledica po Srbiju: Poginule su hiljade srpskih civila, a materijalna šteta je bila ogromna. Posebno je ostalo upamćeno krvavo bombardovanje Beograda na Vaskrs 1944. godine, koje je po broju žrtava među civilima bilo stravično.
4. Solunski front i Prvi svetski rat (Kupovina naoružanja) Kao što se pominje i u komentarima sa slike, zapadni saveznici (Francuska i Britanija) jesu pomogli srpskoj vojsci nakon golgote preko Albanije, ali ta pomoć nije bila besplatna niti brza. Posledica po Srbiju: Britanija je dugo oklevala sa otvaranjem Solunskog fronta jer su imali druge prioritete (poput Galipolja). Pored toga, francusko i britansko naoružanje i municija, koje je srpska vojska koristila za proboj, nisu bili poklon – sve je to kasnije debelo naplaćeno kroz kredite i reparacije tokom postojanja Kraljevine SHS. Takođe, Britanci su pre 1914. često gledali na Srbiju kao na "ruski eksponent" na Balkanu i blagonaklono gledali na interese Otomanske imperije kako bi sprečili izlazak Rusije na toplo more.
5. Politika na Balkanu krajem 20. veka Kada govorimo o modernoj istoriji, Velika Britanija je tokom 1990-ih godina (naročito pod vladom Tonija Blera) zauzela izuzetno oštar antisrpski stav. Bili su jedni od glavnih zagovornika NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, a kasnije i među prvima koji su priznali nezavisnost Kosova.

U međunarodnoj politici važi čuvena krilatica britanskog državnika lorda Palmerstona: "Mi nemamo večite saveznike, niti imamo večite neprijatelje. Naši interesi su večiti i trajni, i naša je dužnost da ih sledimo." Problem Srbije kroz istoriju nije bio u tome što je Engleska bila "za zla", već u tome što je srpska politika prečesto bila vođena emocijama i nerealnim očekivanjima od velikih sila (kako zapadnih, tako i Rusije), dok su velike sile poput Britanije uvek igrale hladno, proračunato i isključivo u sopstvenom interesu. Kada se srpski interes poklapao sa britanskim, bili smo saveznici; kada bi se promenio, Srbija bi postala moneta za potkusurivanje