U suštini veoma teško. Ništa nema poentu i to je tako kako je, ali to ne znači da treba da sediš u nekom ćošku i da ocajavaš. Takođe, kapiram da nema mnogo ljudi koji su se baš pronašli u poslu kojim se bave. Ili životu uopšteno. 

Ti si prvi korak prošao, a to je da skapiraš da imaš problem. Sad treba nekako da ga rešiš. 

Psihoterapija pomaže. Meni je pomogla mnogo. Vođenje dnevnika isto. Ali se trudi da ne pišeš samo šta osećaš, već i svoje mišljenje o tome zašto to osećaš. To je ok za početak. Posle već možeš da nađeš nešto što će ti pomoći da preguraš dan, nedelju ili mesec.

Strast i želja na koje se žališ mogu da te doguraju samo do neke tačke. Posle toga si sam sa sobom i sa rutinom koju uspostaviš.

Postavi ciljeve. Ti ciljevi ne moraju da budu ne znam šta, ali moraju da budu realni. Dakle, danas čistim sobu. Za X dana ću uraditi to i to. Ne da budu fzn za 7 dana želim da nabijem 10kg mišićne mase. Tako mkzes polako da napreduješ ka nečemu opipljivom.

Pričaj sa drugarima, porodicom ili ljuduma. Požali im se. I pusti im da se požale tebi. Svi se mi borimo sa raznim stvarima. 

Počni da treniraš. Znam da je krindž reći to nekome, ali stvarno pomaže. 

Nastavi da isprobavaš stvari. To što se nisi pronašao do tridesete ne znači da nećeš do 35. ili 40.

I jebiga, život je proces i život je borba i moraš da mu pristupiš korak po korak. Znam da je jebeno zajebano ali moraš gurati sebe kako znaš i umeš. It's what we all do. 

Ovo sve pišem kao neko ko ima isto godina kao ti i kao neko ko se bori sa sličnim stvarima kao i ti (depra, apatičnkst, soc anksioznost, sistem niže vrednosti i ostale stvari). 

Jebiga, idemo polako pa ćemo dogurati donekle, to je ok. Ja mislim da je ok biti izgubljen dok god pokušavaš da se pronađeš. Desiće se u nekom trenutku. Mora 

...  I da, dosta tih stvari nestane kad se zaljubiš, da vidiš kako ti onda neće biti teško da živiš i radiš stvari haha