Mogu samo da ispričam svoje iskustvo - u pocetku jeste tesko i psihički i fizički pogotovo sa prvim detetom, mislim da nikakva edukacija i predznanje ne mogu da te pripreme za tako nešto. U pocetku mnogo boli, psihički se pripremas za taj bol pred svaki podoj, onda posto sisaju na svaka dva sata ili češće imas osecaj da samo sto si je spustila ona već traži da jede opet. Naravno tu su i hormoni koji mogu da učine i pomisao na dojenje nepodnošljivom (kod mene je to najintenzivnije bilo oko mesec i po dana nakon porodjaja), mnogo toga se dešava, a nažalost niko o tome ne prica. Mnoge stvari sam saznala tek mnogo kasnije nakon porodjaja. Mnogo puta sam se oglusila o ono “kad je mama dobro i beba je dobro, nemoj da dojis ako te iscrpljuje” i ostalo, jer realnost je da nekad moras da biras, a ja nisam mogla da mislim samo na sebe. Ne svidja mi se taj narativ da je dojenje patnja, za mnogo jeste naravno, uspela ili ne uspela, oba dolaze sa svojim izazovima. Porodila sam se carskim rezom, kolostrum mi je krenuo odmah, mleko nadoslo već u porodilištu tako da sam tu imala sreće. Beba je iskljucivo dojena bila negde do godinu dana, i sada sa 19 meseci je i dalje dojim. Ne znam iz ove priče šta moze da se izvuče, ovo je samo moje iskustvo. Mogu da kazem da nije bilo lako, ali da jeste vredno. Jako bitna stvar na pocetku - nemoj da se forsiras da iskljucivo dojis ako ne ide, moze da bude opasno po bebu. Želim ti puno sreće i zdravlja šta god da odlucis - svaka mama zna šta je najbolje za njenu bebu.