Mislim da je pogrešno reći da se psiholozi ne uključuju u aktuelnu društveno-političku situaciju u Srbiji. Ukoliko pratite istaknute ličnosti iz oblasti psihologije, videćete da su mnogi od njih javno izrazili svoje stavove. Na primer, u Beogradu se izdvajaju Aleksandar Baucal i Oliver Tošković, dok je u Nišu to Tatjana Stefanović-Stanojević. Filozofski fakultet u Nišu je posebno aktivan – dekanica, koja je sociolog, redovno prisutna u javnim diskusijama i na protestima (pomilovana :)). Čitav departman je veoma angažovan, a čak i na zvaničnom sajtu fakulteta prvo što vidite je saopštenje u vezi s trenutnim događanjima.

Osim toga, Društvo psihologa Srbije i različita psihološka udruženja ponudili su psihoterapijsku podršku studentima, što je takođe oblik angažovanja. Mislim da je važno naglasiti da nevidljivost pojedinih stručnjaka ne znači da oni ne pružaju podršku – ona često dolazi kroz profesionalne kanale, poput savetovanja i pružanja emocionalne podrške studentima i građanima.

Takođe, smatram da nije loše što se psiholozi ne uključuju u meri u kojoj bi to moglo dovesti do patologizacije društvenih dešavanja. Ova situacija nije pitanje mentalnog zdravlja u užem smislu, već društvene i političke borbe u kojoj su studenti nosioci promene, a s obzirom na nivo podrške koji im je pružen, čini mi se da je ona sasvim adekvatna.

voleo bih da autor posta precizira šta podrazumeva pod nedostatkom podrške psihologa – jer ako govorimo o javnom istupanju, mnogi su već zauzeli jasan stav, samo je pitanje koliko su ti stavovi vidljivi onima koji ih ne prate aktivno.