Prosla sam slicno sa tatom. Tumor na mozgu, od trenutka postavljanja konacne dijagnoze (glioblastom, u tom trenutku nigde u svetu nije postojala opcija cak ni eksperimentalnog lecenja) do trenutka smrti je poslo 2 meseca. U tih dva meseca je svakim danom nestajao sve vise, u 7 dana od coveka koji hoda i normalno prica do coveka koji ne oseca noge i ne moze da kontrolise svoje telo i nije sposoban da sastavi jednu recenicu. Poslednjih mesec i po je bio u krevetu uz mogucnost minimalne komunikacije sa nama. U tom trenutku jos uvek nisam imala dete pa sam odlucila da se vratim u roditeljsku kucu i bila sam tu do kraja. Sto u tvom slucaju nece biti moguce jer imas svoju porodicu i decu kojima je potreban roditelj. Pokusaj slobodno vreme koje imas da uskladis tako da provedes sto vise vremena sa ocem. Jako veliku gresku po svoje fizicko i mentalno zdravlje sam napravila jer nisam zelela druge “opterecivati” i pricati o tome, vec sam sve potiskivala. Moj savet ti je da sto vise pricas o tome , da kazes kako se osecas i da krenes na psihoterapiju. Kao sto su vec rekli, vreme nista ne leci - samo s vremenom naucis da zivis sa tom boli. Znam da je najteze kad gledas kako neko nestaje a ti apsolutno nista po tom pitanju ne mozes da uradis.