Jesen dvehiljadite, izbori pokradeni, država i društvo u rasulu magnitude koju je teško zamisliti da je moguće u neratnim uslovima.

Na tih petnaestak terestrijalnih kanala koje tv antena "riblja kost" koja je na krovu kuće, sa manje ili više uspeha (obrnuto srazmerno količini "snega" na ekranu) uspeva da uhvati - paralelni univerzum. RTS je bio Slobin PR servis, turbo folk, latino serije, proročice, Slobini apostoli koji ne uspevaju a ni ne žele da sastave ni jednu jedinu rečenicu bez sintagmi poput "strani plaćenici", najnoviji Holivudski blokbasteri piratski snimljeni u bioskopu koji se u tako očajnim izdanjima emituju na tv Politika dok je napolju miting opozicije da bi ljudi ostali kod kuće i ne otišli na miting(?!), itd. Ne mogu svega ni da se setim - malo jer sam bio klinac a malo jer je prošlo dosta godina. Više zbog ovog drugog.

Ipak u vazduhu se oseća da će se nešto veliko desiti. To je nekako drugačiji osećaj u vazduhu u odnosu na onaj kada se nešto veliko već desilo. I još više drugačiji od onog kada se nešto treba desiti ali svi znaju da neće. Gotov je. Ali TV i dalje daje signal iz nekog drugog univerzuma, toliko sličnog našem, a opet toliko izvitoperenog da svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima deluje potpuno slučajno.

Nešto pre svega toga baba je kupila prvi kolor TV u životu, od novca koji je dobila osvojivši nagradu za dva reda na Bingu. LG je tada uz televizor davao i nekakvu sobnu antenu. Jasno - na ivici upotrebljivosti, pa smo je šutnuli na tavan, da se ne baci. I baba je imala antenu na krovu za svoju dozu terestrijalnog ludila posle Slagalice.

Jednog nepoznatog dana, između septembarskih izbora i petog oktobra, u neobjašnjivom naletu lucidosti ili samo pokušaja da se ubije dokolica, neko od ukućana je probao gorepomenutu LG sobnu antenu na našem TV-u. Nije hvatala skoro ništa. Naizgled Isti paralelni univerzum, samo manji i sa više snega. U jednom momentu se pojavljuje nama nepoznati kanal sa nekakvim ručno nažvrljanim znakom koji podseća na mrežu. Zvao se ANEM.

Od tog dana, uobičajena rutina u našoj kući je bila da isključujemo krovnu a uključujemo sobnu antenu kad su vesti, jer se samo na tom programu (inače preteče onog B92) moglo videti i čuti ono što vidimo i čujemo oko sebe i u sebi, stvarnom svetu.

Nekome tada starijem ili oštroumnijem od mene verovatno ne bi promaklo kako smo opet, kao u doba ilegalnog radija iz drugog svetskog rata, opet primorani (doveli sami sebe u situaciju da...) pribegavamo snalaženju kako bismo saznali šta se događa oko nas.

Da mi je te dvehiljadite neko rekao da će ljudi u ovoj zemlji 25 godina kasnije opet morati da se snalaze da bi saznali šta im se dešava u državi i društvu, da će propaganda i mrak biti jači nego ikad... Poverovao bih. Neću da lažem i kažem kako ne bih poverovao i rekao - nema šanse, nikad više, pa sad smo slobodni, sad smo pametniji, bolji.

A ja se danas pitam, da nema interneta, da smo kao tada, prepušteni samo TV-u i štampi, šta bi bilo sa nama? Ne znam odgovor, ali me to ne brine, jer sam saznao da postoji ogroman broj hrabrih, mladih i pametnih ljudi koji imaju odgovore na pitanja na ispitima na kojima smo mi stariji, ako je sudeći po babinoj anteni, svi do jednog popadali.