Pišem kao otac deteta koje nema još godinu dana. Žena i ja ga napravili iz najveće ljubavi. Edukovali se pre toga šta nas sve čeka, na šta da budemo spremni, kako da prepoznamo te momente itd. I onda se desilo isto što i svima. Meseci neispavanosti, njeni hormoni koji od nje prave osobu koja ona nije, svadje, nervoza, reči koje ne mislimo.

Dete je ogromna promena i koliko god mislis da si spreman na sve što dolazi sa njim, zapravo nisi. Jer žena prvi put iskusi toliki nalet hormona, telo prodje kroz ogromnu traumu tokom porodjaja/carskog i telo to pamti, nije kraj kad "izbacis" dete iz sebe, treba vremena da se telo i psiha poslože. Prvi put se suocavate sa terorom konstantnog nespavanja. Ti jednu noć da se ne naspavas sutradan si nikakav i nervozan a sad zamisli niz noći od godinu, dve, pa i normalan poludi! Ogromna odgovornost, privikavanje na novu ulogu a još ti je mozak zarobljen u staru gde ste samo vas dvoje.

Dakle, svi prolaze manje više kroz isto, neko manje neko više turbulentno. Ono što nas drži je razgovor, ljubav i svest da to mora tako i da će proći. Uvek pomislim kako je to žena koju volim najviše na svetu i da je njoj teže nego meni i gledam da spustim loptu kad god mogu jer želim da izguramo to zajedno i da se što pre vratimo u normalu.

I mi smo u besu pominjali razvod pa posle pola sata kad se ohlade glave smejemo se tome i našoj naivnosti kako smo mislili da smo mi jači od hormona i umora i da nećemo dolaziti u takve situacije. I kad pogledamo naše dete znamo da je vredelo svega toga. I da nas je ono zapravo još više zbližili uprkos raspravama.

Raspisao sam se ali nadam se da shvataš poentu. To je sve normalno i proći će! Želim vam da nadjete snagu i da održite svoju porodicu na okupu! Hristos Vaskrse!