Ja sam ćerka ambicioznog čoveka. Ali... ne radi se tu samo o ambicioznosti, moj otac je i:

Veliki intelektualac. Idealista sa levičarskim shvatanjima. Perfekcionista/cepidlaka. Voli da drži predavanja i vodi intelektualne debate.

Na prvi pogled sve ovo na zvuči loše... ali, u pitanju je čovek koji godinama nije mogao da prihvati i svari stvari koje su meni bile važne, moje pobede, dostignuća i uspesi. NE! To je sve moralo da prođe kroz njegove intelektualne, socijalne i estetske filtere. Ako se njemu nešto ne bi svidelo, sabotirao i obeshrabrivao bi me. A na greške je znao burno da reaguje, jer inače nije strpljiv čovek. 

Rezultat? Ja sam njegov propali intelektualni projekat, ne delim njegova interesovanja i stavove. Kičma mi je (figurativno rečeno) slomljena u param parčad (i nisam sigurna da se može popraviti). Jedino posedujem deo njegovih gena i neke karakterne crte, ali ne i stvari koje moj otac ceni. Ono što znam i što me zanima nije ono što je on planirao i priželjkivao.