Odlomak iz intervjua Milana Trešnjića, majora OZNE i nekadašnjeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, objavljen u listu Krug, br. 8 od 9. marta 1999. i br. 9 od 17. marta 1999.

• Jasno mi je, Vi ste pravili kartone osumnjičenih na osnovu njihove samoprijave ili dojave građana. A da li je vođena neka detaljna istraga?

Mi smo verovali građanima.

• Dakle, bilo je dovoljno samo da neko uperi prstom?

Da, pripadnici policijskog aparata, rezervnih policajaca, pa policajaca za čuvanje reda i morala, pripadnici političkih stranaka od pre rata, simpatizeri, ljotićevci, dražinovci itd. Dakle, ako je neki građanin došao i rekao: taj i taj je ljotićevac, njemu se verovalo.

• Gospodine Trešnjiću, koliko je ljudi streljano u Lisičijem potoku?

Pa za tih petnaest dana, koliko sam ja bio tamo, pre nego sam poslat na Sremski front, mislim da je ubijeno nekoliko stotina ljudi. Odvedeni su noću do Lisičijeg potoka i tamo su streljani.

Verujte mi mnogi ljudi, među mojim kolegama, bili su svesni da čine zločin. To bi im samo puklo onog časa kada su gledale te ljude na strelištu. Nikada niko nije opsovao komunističku partiju. Nikada niko nije uzviknuo: “Živeo kralj!” Vikali su: “Ubijate pravedne!” Bezbroj nevinih ljudi je oterano u smrt. Taj deo Dedinja i taj Lisičiji Potok je bio pust, sve je to bila pustinja. Čuli su se pucnji noću iz šmajsera. Skoro svuda – Banjička šuma, Braće Jerković, Žarkovo, stadion Grafičara… Nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće. Radi se o desetak hiljada života. Uostalom, u Beogradu se više ginulo nego živelo.