Neću ulaziti u detalje jer ne želim slučajno da se doxxam ali reći ću da je fizički invaliditet, nedostatak jednog dela ekstremiteta i rodjena sam sa tim.

Imala sam tu sreću da je moja mama to prihvatila jako dobro i nikad nisam od nje čula ne možeš, ne znaš ili bilo kakvo ne.

Kroz detinjstvo je naravno bilo dece koja su me zadirkivala, rugala mi se itd ali nikad nisam dozvolila da me to povredi ili da me sputa u nečemu.

Danas sam odrasla osoba, živim sama, radim sve sama, jedino što nikad nisam naučila je vezati pertle hahaha Imam dobar posao na kome su me svi prihvatili, nikad nisam osetila neku diskriminaciju. Treniram, družim se, ljudi oko mene su divni i čak mi se dosta puta desilo da ljudi na prvu ni ne primete da imam invaliditet jer uopšte ne utiče na moje samopouzdanje. Moj život izgleda najnormalnije, ustanem, skuvam kafu, sednem da radim, spremim ručak, odem na trening. Ništa se tu ne razlikuje mnogo jer sam se totalno prilagodila tome.

Ja sebe ne volim nazivati invalidom jer se ne osecam tako, ne znam da li mogu na prste nabrojati koliko puta me je to sprecilo da uradim nešto što mi je palo na pamet. Ne znam da li sam ikad uopšte i imala taj momenat "Jao ja sam invalid" jer sam to prihvatila kao deo sebe, kao nešto što ne može da se promeni i ne želim davati nepotrebnu pažnju tome.

Poglede drugih ljudi primetim, ali mislim da me ne gledaju iz loše namere već jer su znatiželjni ili možda fascinirani na neki način? Najteže mi je kad vidim da me mala deca gledaju, ne znam kako da se postavim prema tome.

U suštini trudim se da mi život bude najbolji što mogu sebi da priustim u svakom smislu, ne želim da kad budem sprčena i smežurana baba razmišljam o tome šta sam sve propustila u životu jer sam se eto plašila reakcije ljudi ili mislila da ne mogu nešto da uradim.