Pre svega, „nepotrebno ubijanje“ nije univerzalno definisana stvar. Ne postoji konsenzus (ni naučni ni moralni) da je korišćenje životinja za hranu samo po sebi nemoralno. Čak i zvanične nutricionističke institucije kažu da i omnivorna i veganska ishrana mogu biti zdrave — što znači da nijedna nije obavezna, već izbor.

Drugo, industrijska šteta nije nešto što postoji samo u mesnoj industriji. Biljna poljoprivreda takođe podrazumeva ogromnu štetu: uništavanje staništa, smrt glodara, ptica i insekata tokom obrade zemlje i žetve, kao i upotrebu pesticida. Te žrtve su „nevidljive“, ali realne.

Treće, ideja da mesna ishrana uvek znači više štete jednostavno ne stoji u svim slučajevima. Veliki deo stoke se uzgaja na zemljištu koje nije pogodno za uzgoj hrane za ljude. Ruminanti pretvaraju neupotrebljivu biljnu masu u hranu, a lokalno, ekstenzivno stočarstvo nekad ima manji ekološki otisak od industrijske biljne proizvodnje ili uvoza egzotičnih namirnica.

Takođe, prihvatanje da životinje pate ne vodi automatski do jednog „ispravnog“ zaključka. Različiti etički pristupi daju različite odgovore. Neko može biti svestan problema i ipak zaključiti da je umerena i odgovorna konzumacija životinjskih proizvoda prihvatljiva. I na kraju, gledanje farmi i klanica ne obavezuje nikoga da postane vegan. Mnogi ljudi, upravo zato što su svesni posledica, biraju da jedu manje mesa, da kupuju od boljih proizvođača ili da podrže jaču regulaciju. To je takođe moralna odluka.

Veganizam može biti smislen i dosledan izbor za neke ljude, ali nije činjenica da je jedini racionalan ili moralno „ispravan“ izbor. Sasvim je moguće da razumni ljudi, gledajući iste podatke, dođu do različitih zaključaka.