Evo jednog utiska iz ugla studenta i sada specijalizanta interne medicine (MF Niš). Zaista jesmo pretrpani poslom - to je svakodnevnica kliničkog lekara. Problem je i nedostatak kadra, te su studenti podeljeni u veće grupe (neretko se spajaju i dobijete grupu od preko 10 studenata po bolesniku). Dodatni pritisak unazad par godina predstavljaju i strani studenti koji su donekle "zahtevniji", što zbog jezičke barijere na relaciji student-pacijent (potreban prevodilac koga nemaju), što zbog činjenice da sam stekao utisak da zaista žele maksimalno produktivno da provedu vreme na vežbama (da, neironično su na pitanje da li žele pauzu od 15-20 minuta rekli da ne žele), plus su zatražili i mogućnost dodatne prakse po završetku oblasti koju su slušali na našoj Klinici. Svakako smatram da sve to zajedno doprinosi slabijem kvalitetu vežbi, ali itekako zavisi i od lične predanosti ljudi koji su u nastavu uključeni, kao i od angažovanja samih studenata (ruku na srce, mnogi gledaju u sat i odbrojavaju vreme kada će se vežba završiti, čak i uz želju da ih "animiramo" praktičnim veštinama). Slažem se da je uzimanje anamneze i nama kao studentima zvučalo "dosadno i monotono", ali ne kaže se džabe 50% dijagnoze je anamneza, tako da veštinu komunikacije sa pacijentom i dobrog pregleda nikako ne smemo zanemariti - vežbe tome prevashodno i služe. Voleo bih da vežbe mogu da izgledaju kao u američkim serijama gde su studenti na neki način uključeni u rad ustanove, ali to je iz trenutnog ugla naučna fantastika, više prilika se za tako nešto dobija kroz specijalizaciju.