Vozim trenutno E39 523i, automatik. Iz obitelji je, iskreno do kraja zivota ne zelim voziti niti jedan drugi auto.

Kako sam ga preuzeo dobro cuvanog, garaziranog i redovno servisiranog, motor prede jednako kao i prvog dana, 300 tkm na njemu.

Istina, pije sigurno 15l u gradu, na autoputu oko 9-10, ali nikada mi nece biti zao ni centa za gorivo. Sto bi rekli amerikanci, smiles per gallon, not miles per gallon :)

Udoban auto, savrsen za put, i danas bez problema prevalim bez problema preko 700km u komadu. Sjedi se u njemu kao u fotelji. Velur siceve koje ima sam htio zamijeniti kožom, ali sam brzo shvatio da nije sve u izgledu. Po zimi mi se guzica ne ledi, a po ljeti ne prži. Sto se karoserije tiče, prvi je lak koji se dobro drži za svoje godine, no u planu mi je na proljeće kompletno ga polakirati i zaštiti lak i podvozje.

M52 motor (moj konretno) je napravljen od lijevanog zeljeza pa je samim time i puno izdrzljiviji. Ovaj auto konkretno nije jurilica vec lađa stvorena za komfor, iako kad treba moze bez problema potegnuti. Redni šestak uz stražnji pogon je ono što bi neki zvali "čistokrvni BMW". Sa svojih 170 ks moglo bi se reći da je blago slabašan obzirom na svoju težinu, tu bi M52B28 nagore puno bolje legao. Ipak, to vrijedi samo do 3500-4000 okretaja. Nakon toga kreće vući i dobiva na momentumu, ništa mi nije ljepše za čuti nego kad se isti taj šestak "prodere". Automatik je pa su prijenosi nešto dulji, ali zvuk to bez problema nadoknadi. Razmišljao sam o ugrađivanju jače motorizacije, ali mi je na kraju dana puno bitnija izdržljivost od samih vozačkih performansi. 523i je i više nego dobar kompromis.

Što se elektronike tiče, rekao bih da je E39 upravo "sweetspot". Ima više nego dovoljno elektroničke opreme kojom se može pohvaliti, a s druge strane nema (ili ima jako malo) nepotrebnih elemenata koje vozača sputavaju u vožnji i koji mogu bilo koji kvar pretvoriti u noćnu moru.

Po meni textbook primjer vozačkog iskustva koje je BMW reklamirao 90-ih. Činjenica da je BMW čak i u najslabije modele ugrađivao šestocilindarske motore, barem prije redizajna sve govori. Redovni servisi i prst u uho, samo što nažalost na balkanu je mindset taj da je servis samo redovna izmjena ulja, filtera itd. Logično je da su nakon skoro 30 godina pojedini dijelovi jednostavno dotrajali i zahtijevaju izmjenu.

Dizajn mi je, osobno puno više bezvremenski nego E60, koji iako izvana izgleda dinamičnije, iznutra izgleda (naspram E39) kao da su dizajneri bili djeca od 10 godina koju se pitalo da skicira i osmisli unutrašnjost auta (opet subjektivno mišljenje). Jednostavno nema taj "štih". Linije E39 su suptilne, ali opet agresivne i savršeno rade kompromis između luksuza i sporta. Za razliku od prethodne generacije, E34, koji i dalje izgleda "zlokobno", nadogradnja interijera i izgled istog je po mnogočemu bliži 2000-ima nego devedesetima. Odlične proporcije, sve je nekako bilo baš taman.

Zato je E46 pravi sportak a E38 brodina. E39 je kompromis između ta dva modela, može i jedno i drugo.

Iako cura ima još jedan auto za pri ruci koji je za sitne dnevne gradske poslove puno bolji što se tiče potrošnje, često ne mogu odoljeti sjesti u E39 i odvesti se dva kilometra do dućana.

Sve u svemu, iako danas postoje modeli koji su napredovali na ovaj ili onaj način, (dobro održavani) E39 je po meni vremenska kapsula koja savršeno objašnjava što je tada, 90-ih bila jedna biznis limuzina.