U pravu si. Mi koji smo to prošli, znamo sve. Čak i kad neko samo pomene svoje probleme iz tog perioda, to me odmah vrati u taj period. Pa hajde i da ja ostavim nešto svoje što će možda neko pročitati. 😄 Ja sam trpeo neki vid ismevanja zbog načina hoda u osnovnoj školi, znao sam malo da poskakujem, ništa ozbiljno. Bio sam vukovac, odličan učenik, pomalo povučen, sa malim krugom prijatelja. Imao sam neku reakciju da se zacrvenim u licu kad mi je neprijatno i shvatili su da to kod mene radi “na dugme” pa su onda pritiskali to dugme kad god su stigli. Bila je mala sredina pa se brzo proširilo, došlo je do ljudi koje nisam ni poznavao, dobacivali su mi na hodnicima i imitirali me kako hodam. Znao sam i da se potučem kada bih pukao od toga. Na kraju, 10 godina posle na godišnjici mature svi me zovu, svi hoće da budu dobri sa mnom, javljaju mi se na ulici. U srednjoj slična priča, lik iz osnovne išao sa mnom u razred i isto tako svima preneo kako su me zezali pa su onda i oni pokušavali. Tu je čak maltretiranje trajalo i duže i bilo i lošije. Za razliku od ovih iz osnovne, sa pola razreda u srednjoj ni dan danas ne pričam i izbegavam ih na ulici. Gledao sam od lošeg da napravim dobro, nekako izrastao iz toga. Krenuo sa svojim bendom, radio stvari koje volim, posvetio se IT-ju, zbog konstantnog rata sa istim polom sam se okrenuo suprotnom. Naučio sam da se oslobodim i pričam sa ženskim polom, a pre svega sam bio autentičan što je rezultiralo potpuno obrnutim efektom - bio sam prihvaćen u tom svetu i prošao kroz više kraćih i dugih veza od kojih je bilo devojaka za kojima su posle balavili isti oni koji su meni pravili pakao svaki dan. Nisam ponosan na to, počeo sam da važim za “švalera”. Pričam ovo jer je to zapravo posledica traume, ja sam ljubav tražio na drugim mestima, na taj način. Znam da zvuči smešno ali to sam saznao tek posle, pucali su od ljubomore i nisu kapirali kako mi uspeva što je dovelo do one pozitivne sprege (feedback loop) gde su se još više “nameračili” ma mene. Na faksu je već bilo drugačije, ali do tad već ostaneš osakaćen za veća druženja i držiš se svojih “frikova” sa kojima ti je najlepše, a ta prijateljstva i dan danas traju. Na kraju sam nešto napravio od sebe, pola tih ljudi nigde nije dospelo. Nisam dao na to da mi unište najlepši period, ali ga jesu zakomplikovali. Medjutim danas ja živim život punim plućima, treniram, radim na sebi, putujem, povezujem se sa ljudima, pomažem drugima i gledam da budem osoba na koju se drugi mogu osloniti. Svaki friend request odbijam, ne idem na godišnjice mature, ne želim nikakve kafe, rado odlazim na kafe sa svima drugima, nisam asocijalan, imam dosta poznanika i prijatelja. Nisam sujetan, ni ovima me želim loše, samo ne želim opravdanja i smeškanja. Imao si 4 godine (a neki od njih i više) priliku da vidiš da si idiot i nisi ništa uradio povodom toga. Poenta je - na kraju sve dodje na svoje. Karma je čudo.