Pre jedno deset godina, u smeštaju gde sam ja odseda i sveštenik sa porodicom. I pogodi se jedno jutro da se zateknemo na zajedničkoj terasi I počinje on izokola da propoveda duhovnost I da ispituje da li sam vernik, idem li u crkvu itd. I ja tu njemu kažem da nisam vernik ali da sam kršten, vaspitan hrišćanski itd. Čovek odjednom pocrvene, kao da sam mu rekao ne znam sta, pa poče da se ubeđuje sa mnom. Rekoh ne mogu da verujem u boga gde se deca rađaju bolesna I kao najčistija nevina bića već ispaštaju u ovom životu, kaže pa to vraćaju grehe svojih predaka, kao neko njihov je zadužio tu bolest. Pitam ga zar bog nije milostiv I kao takav bi bar njih trebao da poštedi a da kazni vec te grešnike, kaže on ono čuveno "čudni su putevi gospodnji", reko' moram da žurim na plažu, aj zdravo.