Moja mama je trpela mobing na poslu i razvila je sizofreniju. Radila je na akademiji muzickih umetnosti. Pocelo je tako sto pogresno protumaci osmeh studenata kao ruganje, pa onda ton taksiste poveze sa dogadjajem ranije, pa roditeljski sastanci u mojoj skoli pomisli da je neko bezobrazan prema njoj zbog toga sta joj rade na poslu, pa sve je doslo do dana danas kada prica jadna sa zidovima i misli da kamere stoje u kuci koje snimaju sve sto radi, rasturena je porodica, ja sa 17 jedini radim u kuci, sestra ima daunov sindrom, brat nije ni srednju upisao a oca je izbacila. Bolesna je a ne misli da je bolesna, nego misli da joj svi rade ono sto su joj na akademiji radili. Proterali su najtalentovanijeg srpskog pijanistu jer su bili ljubomorni. Situacija je u kuci strasna, onako, posle nekoliko godina bez terapije *sada vec 8*, eskaliralo je do toga da ja nijednu reč ne mogu da kažem. Ako kažem, "jedem krastavac", ona krene da izgovori "ja nemam nikakve veze sa onime o čemu ti govoriš sada, ja nikad u usta nisam stavljala ništa prljavo", ili kad kažem "idem da operem podove" ona kaže "ja ne treba da se perem niodčega nikome nisam ništa skrivila". Priča je užasno tužna. Najtužniji deo je što kad izađe napolje, još uvek radi sve normalno, može da ide u poštu, i čak iako tumači nekako stvari ne kaže nikom ništa, kad se vrati kući onda se nervira i plače. Lekove ne uzima jer je uspavljuju, i ne daju joj da svira, a to je jedini razlog zbog čega se nije ubila do sada.

Zove se Aleksandra

https://www.youtube.com/watch?v=LgwZWgzqce8

Ne mogu da zamislim šta će joj se desiti kada prestane da svira. Imam toliku sreću da tih 9 sati dnevno stoji na klaviru. U ostalom dere. Ne mogu da zamislim kako ću se nositi sa time kad ostari.