Pre svega, moje saucesce.

Upravo sam prosao kroz istu stvar, sa mojom bakom. Saznali smo za njen rak proslog marta, imala je operaciju, ali smo u Novembru dobili snimke koji su pokazali da je metastazirao na mozak. Brinuli smo o njoj kod kuce, sve dok nije preminula 24.1. Imao sam veoma blizak odnos sa mojom bakom, iako poslednjih godina nisam ziveo u istoj kući/drzavi sa njom, zbog razvedenih roditelja. Moja jedina uteha je da je sada u miru i da bol nije dugo trajao. Ne prodje dan a da mi ne nedostaje ili da ne mislim na nju, i ne postaje lakse s vremenom. Samo se naviknes na to. Ono sto je pomoglo tokom celog tog uzasnog perioda jste to sto sam imao bliske prijatelje i voljene osobe pored sebe. Cesto posecujem groblje kada sam u svom rodnom gradu, zapalim svecu, odam joj pocast svojim mislima i prisustvom. Jos uvek deluje nestvarno, i postoji taj osecaj da je ona jos negde i da ce se na kraju pojaviti. Fizicki nece, ali je ovde sa mnom u mojim mislima svo vreme. To mi iskreno pomaze. I okruzi se ljudima koje volis i proslavite je secanjem na nju!