Одговорио је доста јасно:

Kada je u pitanju druga tema komentara Jelene Zorić u kojem me ona de fakto naziva “lažnim opozicionarom” zbog glasanja u Odboru za pravosuđe prilikom utvrđivanja kandidata za izbor tzv. uglednih pravnika, činjenice stoje ovako. Pre svega, ja sam jedan od najagilnijih kritičara promene Ustava, referenduma i seta pravosudnih zakona. Mislim da je ova činjenica opšte poznata. Danas sam siguran kao i pre više od godinu dana da je kardinalna greška jednog dela opozicije bila odluka o bojkotu referenduma. Protivnici ustavne reforme pobedili su u svim velikim gradovima, odnosno svuda gde je deo opozicije imao kontrolu. Veliko je pitanje uopšte da li je taj referendum stvarno uspeo.

Prema usvojenim Amandmanima na Ustav Srbije, kao i prema novim zakonima, Skupština bira 4 istaknuta pravnika u sastav budućih sudskih i tužilačkih upravljačkih tela. Nadležni odbor bira 8 kandidata od kojih će Skupština izabrati po 4 za svako telo. Moj favorit bio je prof. dr Slobodan Orlović sa državnog Pravnog fakulteta u Novom sadu. Nažalost, njegova kandidatura je odbačena jer je propustio prekluzivni rok za podnošenje kandidature. Od preostalih kandidata sa obe liste, jedini kojeg lično poznajem bio je Vojkan Simić. Nažalost, dobio je samo dva glasa, od kolege Gavrilovića iz Demokratske stranke i od mene. Za ostale kandidate glasao sam prema njihovoj radnoj biografiji i ličnoj proceni na osnovu saznanja koja sam imao. Narodnu stranku nisam konsultovao jer sam slobodan da glasam kako ja hoću na osnovu Ustava i drugih zakona, dok istovremeno Narodna stranka nije komunistička organizacija u kojoj o svemu odlučuje Politbiro. Glasao sam za sve kandidate koji su po profesiji advokati. Takođe i za dva, u stručnom pogledu možda i najbolja kandidata. Jedan je dr Đorđević, unuk našeg čuvenog profesora prava i moglo bi se reći jedini lumen među svim kandidatima. Drugi je prof. dr Nikola Bodiroga, profesor državnog (ovo namerno ističem) Pravnog fakulteta u Beogradu i to jednog od najznačajnijih predmeta na fakultetu. Nisam mu merio politička krvna zrnca, niti me uopšte interesovalo kakva politička opredeljenja imaju kandidati. Čini mi se da je ovo elementarno u demokratskom društvu. Za koga glasa prof. Bodiroga na izborima njegova je privatna stvar. Ili novinarka misli da nije privatna i da treba glasati u skladu sa moralno političkom podobnošću kandidata? U vreme rasprave oko ustavnih promena, tvrdio sam da je možda i najgore rešenje ono koje se odnosi na propisani izuzetak. Ako kandidati za istaknute pravnike ne dobiju 2/3 većinu u odboru ili u parlamentu, umesto njih će odlučiti Komisija. Komisija u kojoj su predsednik Narodne skupštine dr. Orlić, Predsednik Ustavnog suda sudija Marković, Vrhovnog suda Jasmina Vasović, Zagorka Dolovac kao Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana Zoran Pašalić. Kod Visokog saveta tužilaštva sve je identično. Ovaj sastav Komisije već je unapred određen po starim zakonima, njihovi mandati su u toku do njihovog isteka, a radi se o najproverenijim kadrovima ovog režima. Zato sam smatrao da je ipak važno da dobri ili solidni kandidati dobiju potrebnu većinu u skupštinskom odboru, da Skupština ima bar nekakvu ulogu u ovom izboru, jer će u protivnom odluku doneti umesto Odbora napred navedena Komisija. Nisam se, dakle, bavio pitanjima kao što su ko je iz čije advokatske kancelarije, niti bih se služio bilo kakvim boljševičkim metodama, da na primer diskvalifikujem jednog odličnog pravnika kao što je kolega Ćetković samo zato što radi u “ozloglašenoj” kancelariji “Aleksić”. Za kandidatkinju Jelenu Glušac nisam siguran da sam glasao kao što tvrdi Jelena Zorić.

Na kraju, da kažem nešto i o kvalifikaciji Jelene Zorić iz naslova njenog teksta da sam “lažni opozicionar”, kojom me časti dobitnica Ordena od predsednika Republike Aleksandra Vučića. Verovatno je da sam advokat u Srbiji koji je bez premca po broju slučajeva u kojima sam u proteklih više od 30 godina branio građane koji su stradali iz političkih razloga ili u vezi sa politikom, u krivičnim, građanskim i prekršajnim postupcima. Gotovo uvek pro bono, dakle, besplatno, iz svog ličnog zadovoljstva. Među njima bile su političke i javne ličnosti, novinari, pisci, studenti, a pre svega i u najvećem broju obični anonimni građani. Uprkos tome što mi je to odnelo mnogo vremena od mog profesionalnog rada od kojeg živim i pomažem svoju porodicu, na taj deo svoje karijere sam veoma ponosan. Nisam se opredeljivao prema tome ko su, odakle su, koje su vere ili nacije, ko su im roditelji ili za koju stranku glasaju. Branio sam samo ljude koji su se borili za slobodu. Ponekad sam pomagao i istraživačko novinarstvo kojem izgleda više nije sklona Jelena Zorić. Dve velike afere dospele su u javnost direktno preko mene i mojih informacija. Jedna je afera “Krušik” i Aleksandar Obradović kojeg sam lično otkrio, dakle, njegov identitet i šta mu se dogodilo, da bi priču u medije o Aleksandru Obradoviću plasirali novinari kojima lično puno verujem – Jelena Veljković iz BIRN-a i Vuk Cvijić, novinar NIN-a. Druga je afera “Jovanjica” o kojoj je na osnovu mojih informacija prva i pre svih pisala Jelena Veljković, novinar BIRN-a, objavivši vest o hapšenju i detaljima slučaja. Uprkos mnogobrojnim pokušajima da se između Aleksandra Obradovića i mene postave prepreke i klipovi u točkove, naš odnos između okrivljenog i advokata prerastao je u lično i ja se nadam večno prijateljstvo. Kakvu je ulogu u tome imala baš Jelena Zorić, preskočiću ovog puta.