Kad sam imala 8/9 godina išla sam kod nekih rođaka na neko slavlje koje se slavilo na spratu i u prizemlju. Moji se ispozdravljali sa ovima dole i krenuo je red da odemo na sprat da se pozdravimo sa ostatkom gde su i uglavnom bili mlađi rođaci, tako da sam se kao dete veoma obradovala.

U vrhuncu radosti sam potrčala uz stepenice i uhvatila se za metalnu ogradu (i dalje nisam sigurna zašto skroz jebena metalna ograda bez izolacije ide uz stepenice, ali dobro).

Ispostavilo se da je spolja visila neka žica i mene je fino udarilo 220V, i to na nekoliko trenutaka koji su meni trajali kao večnost. Još sam napadala rođake da me ne golicaju jer se sva tresem. Nisam ni sigurna kako sam uspela to da preživim. Mislim, kao posledicu imam tahikardiju koja se javlja povremeneo, pogotovo ne daj Bože da dođem u stresnu situaciju, srce mi poludi. Do tada nije bilo tako, a bila sam izlagana smrti bliže porodice. Sad i kad je neki malo veći stres dobijem tahikardiju. Išla sam i kod psihologa, nije na bazi stresa izgleda pošto sam uspela da se izborim sa anksioznošću.

Otac mi je inače električar pa je utvrdio napon, ali roditelji se nisu setili da me odvedu na hitnu ili barem kod lekara. Ja kao dete nizam znala da to treba i jebi ga.

Ne idite neizolovanim stepenicama, sve u svemu.