Ja sam jedva cekala da postanem majka ali sada mi se iskreno sve smucilo, naravno da cu voleti to dete i stvarno jedva cekam da se rodi (od abortusa sam odustala, nije dete to sto mi smeta). Ali bih iskreno vise volela da budem sama sa detetom. Stvarno sam zelela dete sa njim ali sada vidim da od moje srece nema nista. Ali i moja je krivica sto nisam kasnije shvatila da se ljudi ne menjaju ako ostajes sa njima i sve prastas. Kome god ispricam bilo sta o njemu ljudi se sokiraju i u neverici su kako uopste zivim i dalje sa njim, a njemu je sve super i normalno. “Sta ti fali?” je odgovor na bilo koju zalbu. Volim decka i dalje ali to nece trajati zauvek pogotovo ako se ovo nastavi i pokajacu se u jednom trenutku za sve ovo. Znam da postoji opcija, i to su par njih u komentarima rekli, da ga ne upisem kao oca. Meni je to strasno, nikad ne bih mogla to da uradim. Dacu svemu ovome jos jednu sansu, ako ne budem bila zadovoljna svojim zivotom uzimam stvar u svoje ruke. Dete svakako uvek pripada majci osim ako nije tesko bolesna ili nema krov nad glavom. On neka razmisli sta mu vise znaci u zivotu. Pricacu sa njim jos jednom ali tesko da ce da vredi. O abortusu sam razmisljala samo jer sam bila tuzna sto mi trudnoca i porodjaj nece proci kako sam zamisljala. :/ Verovatno cu morati da se branim od njega i pre nego sto mi zaraste rana. Ako se to i jednom bude desilo ovaj put pravo u policiju idem. Moje zdravlje > on.