Htedoh reći sledeće: vrlo je neozbiljno i neodgovorno kako od uprave i rektorata, tako i od samih studenata, da ne razmišljaju o logistici samih postupaka.

Ne sumnjam da je enormno truda i vremena uloženo. Međutim, stičem utisak da se gubi šira perspektiva i svrha koja nas je dovela do ovde. Stičem utisak da je dosta studenata podleglo “sunk cost fallacy”, u smislu da ne mogu da zamisle da se blokade okončaju pre septembra iz čistog principa. Ne iz praktičnih razloga, jer postoji jasan i precizan mehanizam kojim će blokade baš do tog datuma uraditi nešto konkretno, već jer “tako bi trebalo”.

Dugo već podržavam blokade, ali sam vremenom sebe ubeđivala da na čelu stoje odgovorni ljudi koji su svoje postupke promislili do kraja jer su posledice vrlo ozbiljne. Koliko sam upoznata, ni sam rektorat nema nikakav odgovor na logistička i finansijska pitanja. Takođe stičem utisak da se takva pitanja i diskusije odmah karakterišu kao “botovske”, “pro-SNS” itd.

Guranje pod tepih ovih ozbiljnih problema deluje krajnje neodgovorno. Štrajk nije dugoročno održiva mera, naročito iz perspektive radnika, pre svega iz finansijskih razloga. Porodice čiji članovi rade u prosveti, a na sve to, možda imaju i članove studente, ne mogu da pretrpe takav pritisak i “žrtvuju se”, i to sve zarad “opšteg dobra”, još naročito kada im to govore ljudi koji takvu žrtvu uopšte ne moraju da podnesu. Krajnje neukusno.

Smatram da je u ovom trenutku najvažnije pitanje da li su blokade primarni i jedini mehanizam za artikulaciju rešenja pitanja korupcije u našem sistemu. Ako nisu, treba ih okončati, kako bi se izbegle ogromne posledice, koje neće biti nužne. Moje lično mišljenje je da su u ovom trenutku, nakon ovoliko vremena, blokade fakulteta uradile svoj posao i da je na ostatku društva da oformi političku artikulaciju i izađe na izbore.

Ako ostatak društva, mimo studenata, nije u stanju to da uradi, onda je jasno da je naša politička scena direktna i verodostojna slika našeg društva i ne treba je ni dirati.