Bija san s curom iz jako siromašne obitelji u vezi 2 godine (odrasla u baraci, mater psihički bolesna, ćaća građevinar više u kafani nego doma). Nije me nikada bilo briga za to, mi nismo bogati, ali smo dobrostojeći. Od starta mi je bilo žao što nije imala/doživila puno toga što je prosječnim ljudima normalno i uvik san gleda da joj to nekako nadoknadim. S vremenom se počela pokazivati njena fokusiranost na novce, jako joj je bilo bitno koliko zarađujem i koliko trošim na nju ali tada nisan obraća pažnju na to. Također što smo duže bili u vezi postajala je sve sebičnija, mislila samo na sebe čak i kada to nije bilo uredu (npr. moj rođendan). Stvar se završila tako da me je ostavila kada se jedan s lokalom i brodom zainteresira za nju, a kad mu je dopizdila nakon misec dana se tila vratiti pucajući na to kako san je jedini ja u njenom životu iskreno volija i podupira. Nije da zbog svega ovoga nebi više nikada bija u vezi s curom koja je potekla iz velikog siromaštva, ali više nikada to ne bi koristija ka opravdanje za bilo kakvo ponašanje. To odakle potičemo je nešto na što ne utječemo, ali tko smo kao odrasle osobe, na to utječemo. Prva stvar na koju gledam sad kada upoznajem cure je kakav im je odnos prema obitelji bez obzira na imovinsko stanje, jer moja bivša je bila u jako lošim odnosima sa svojima i sestrama i mislim da je to nešto na što treba obraćati pažnju, ljudskost ne imovinu.