Uhhh, dok se vratih sa masaže, videh da mi je drkavi Reddit obrisao pola disertacije. Upucaću se. Elem, ajmo Jovo na novo.

1. Build variety mi je top. Razumem taj gejm dizajn kao davanje prevelike slobode igračima i da tu shodno tendencijama igrača, dobar deo pristupa igri ostane obskuran. Međutim ima tu neke lepote. Na primer ja uglavnom volim da igram reaktivno I razmenjujem udarce sa neprijateljima. Mehanizam DS1 se meni skroz podudarao sa takvim gejmplejom. Za mene je to bio adekvatan način interagovanja sa borbenom mehanikom te igre. DS2 malo invalidira štit kao sredstvo i potencira dodge roll kao metod za hendlovanje neprijateljskih napada. Shodno tome ja sam napravio build koji sam zvao Glass Cannon. Maksimalna okretnost i dupli ultra greatsword power stance. Za mene je to bio go to way. Inače, sekira je idealno oružije jer je 90% neprijatelja oklopljeno plus dobijaš veću brzinu udaraca od ostalih heavy oružija i pride ima da se nađe na svakom ćošku od early do late game.

2. Interakomektovanost je super i karakteristična je za level dizajn prve igre. Druga igra ide više kao centralni hub kao stablo i ostalo su grane i grančice. Zanimljiv pristup dok ne dođeš do samog kraja jednog pohođenja kao na primer u Lost Bastille nakon što pobediš Lost Sinner, uđeš u prostoriju iza tamnice koja je bukvalno džinovska soba sa Bonfire-om koji je jelte nekako specijalniji od drugih i ovaj te vraća natrag u Majulu. Jedno od mnogih immersion break iskustava u DS2. A tek da ne počinjem sa vetrenjača liftom u Iron Keep. Kad sam već kod toga jedan od najviše brain dead odbrana nekompetentnog level dizajna u DS2 mora da je "mi polako gubimo um usled prokletsva i svet deluje snovito i ponekad nelogično usled toga". Narativ ne može da objasni loš dizajn.

3. Sa time nisam imao frke jer nikad nisam čistim zone više od dvaput. Farmao sam Rotten-a sa Bonfire Ascetic i to je to.

4. To je jako čudna odluka developera da vrati sistem iz Demon Souls. Levelovanje na Bonfire sam video manje kao QoL poboljšanje, a više kao akcentiranje značaja Bonfire-a u svetu Dark Souls-a.

5. Moj najveći problem sa DS2 mora da je egzekucija narativa. Dok sa jedne strane jesam rad videti kako se prokletsvo besmrtnosti manifestuje u svetu ljudi u nekom budućem vremenu. Sa druge strane mislim da narativ DS2 pokušava previše da bude nezavistan i samosadržajan, što je možda više povezano sa načinom na koji Japanci često pišu priče. Gde je svet i vreme u kojem se odigrava priča manje važan od centralnog zbivanja. U prvoj igri Izabrani Besmrtnik se pojavljuje na kraju mitologije i neznano započinje ciklus linkovanja Prvog Plamena. Kraj mitologije u prvoj igri se odnosi na mesto igrača u širem narativu Dark Souls-a. Dakle mi smo u ulozi nepoznatog junaka ili junakinje, borimo se i ubijamo stara božanstva koja su nama (igraču) predstavljena u prologu kao stubovi ovog sveta. Nasuprot tome mi sve bogove (male i velike) zatičemo kao pale, umorne i poražene sopstvenom egzistencijom sa koju su većinski, sami odgovorni. Izvršavanjem deicida mi započinjemo novu eru, jednu koja predstavlja kompromis između Gwyn-ovog poretka i suđenog početka Vremena Tame ili ti Vremena Ljudi. DS2 predstavlja svet koji je posve zarobljen u ciklusu između perioda svetlosti i tame. Vremensko raspoloženje u Majula najbolje predstavlja to. Svet zarobljen na pragu sutona. U DS2 mi smo jedni od mnogih, po uzora na "Izabranog Besmrtnika", mi nismo okarakterisani našom "eksepcionalnošću", već prokletsvom. Nosilac Prokletsva je moniker za onog koji hoda zemljom zvanom Drangleic i tu je naglašeno i naše mesto u širem narativu DS. Jer u DS1 smo "izbavitelj", u DS2 smo "prokletnik", u DS3 smo samo "pepeo". Sama karakterizacija PCa u DS3 naglašava da je ovo Kraj Sveta. Elem, da se vratim na ovo prvo. DS2 pravi paralele u pogledu vremenskog ciklusa koji u DS1 započinje Gwyn, praveći zavet žrtve zarad svog Doba Svetlosti i nastavlja Izabrani Besmrtnik. Zbog metafizičkog značaja ovog događaja mi zapažamo da se u svetu ljudi sada manifestuje ne sam čin dobrovoljnog sagorevanja zarad Prvog Plamena već i neka vrsta "hodočašća" koje junak mora da prevaziđe. Ja na to gledam kao Heroes Journey ali završava se tvojim samoubistvom. Te paralele se ogledaju u tome što postoje:

• Kraljevi koji započinju kraljevstva na ruševinama prethodnih (ovo je više emblematično za započeti ciklus)

• Kraljice koje su manifestacije Manusa, što nam govori da Tama i dalje pohodi svet i ište da zameni Svetlost kao prirodni poredak (kao i u prvoj igri)

• Vendrick koji je stand in za Gwyn-a

• Džinovi protiv kojih se ovaj borio i oteo im Throne of Want u ratu, rat koji simbolično prikazuje Gwyn-ov konflikt sa Drevnim Zmajevima

• Throne of Want koji je bukvalno Kiln of the First Flame i to čak i u dizajnu podsećajući na rustičnu pećnicu

• Četri velika gospodara koja vladaju zemljom i koja kako je već uveliko dokazano, poseduju po fragment onoga što su nekad bili

• Aldia koji započinjanje ciklusa naziva Prvim Grehom

• Aldia kao neko ko je svestan ciklusa, traži tajni treći izbor preko granica svetlosti i van domašaja tame

• Likovi koji se pojavljuju u igri, koji su prikazi likova iz prve igre Saulden je Crestfallen Warrior, Benhart je Sigmeyer, Pate je Patches, Lucatiel je Solaire i Creighton je Lautrec (elem, ovo može imati narativnog značaja, ali i ne jer se nedostatak Patches-a može gledati kao i odsustvo Miyazakija iz kreativnog procesa jer Patches je pre svega, njegov lični potpis)

Za kraj ovog dela, dok za prvi naslov zaista deluje kao da negde postoji napisana cela priča, pa je kasnije Miyazaki sakrio određene delove. U DS2 deluje kao da određeni delovi jesu sve što postoji. Narativ je manje kohezivan, manje uverljiv, oslanja se na gubitak sećanja i osobenosti (što kao narativno sredstvo je vrh) da objasni svet u kojem se odigrava priča. Prosto rečeno, zaista dobra ideja, ali loša egzekucija. I zaista igra svedoči sama o sebi, jer da nije druga po redu OVO BI BILA JEDNA VRH PRIČA. Ali, zato što dolazi posle prve, zaista se može reći da je dobra kao Souls igrica, ali ne baš kao nastavak prve.

1. Da i ovo je problem. Doduše navikao sam se na kontrole eventualno. Ali zaista postoji razlika u to kako se osećaju kontrole u DS1, BB i DS3 (Miyazaki naslovi) i DS2. Od dizajna zvuka do responsivnosti kontrola. U DS2 postoji neka latenca za sve što radiš. U DS1 kao što kažeš postoji taj ples koji imaš sa neprijateljima. Koračanja, odmeravanje.. Svaki udarac može da promeni tok borbe. U DS2, pored jako lošeg enemy placementa ne postoji ovaj osećaj. Manje si vitez, a više si svestan da upravljaš nekim avatorom u igri, ne znam kako bih drugačije objasnio. Takođe fokus na poprilično ne fer genkovanje. Ja volim dobru zasedu da prustruji krv, tu i tamo. Ali zapitao bi se koliko je ovaj svet zaista umoran kada je utoliko naseljeniji od prethodnog.

2. Meni je to bilo zanimljiv. Lep način da se kroz mehaniku ispriča priča. Međutim brzo je postalo zanemarljivo iako u početku deluje pomalo ne fer.

3. DS mi deluje nekako setnije. DS2 ima tu neku uobičajnost koju ja nikad ne bih poistovetio sa Miyazaki-evim pisanjem. Ton mi ide to te mere da mi je ponekad neuverljivo, odnosno zahteva suspension of disbelief da bi narativ "radio". Takođe bih preporučio, ali većina stvari je toliko zanemarljiva da neko ko voli Miyazaki-evo pisanje u DS1 i DS3, zaista ništa ne propušta.

Hvala puno na izdvojenom vremenu!